Невидљива књига

Седела је на празној аутобуској станици, са људима којима не зна имена и које никада више неће видети. Око њих је падала киша. У две торбе (једна пуна гардеробе, друга књига) стао је цео њен живот. Бар је тад мислила да је успела да спакује цео живот.

Ускоро је схватила да је иза себе оставила армију Невидљивих људи који су били најважнији део њеног живота. Они су знали све њене тајне. Они су туговали све њене туге и радовали се њеним радостима. Они су је пратили и на скијање и на море. Ишли су са њом и у школу. Знали су све њене другове. Не, нису то „имагинарни пријатељи“ о којима причају психолози. Њени Невидљиви пријатељи су врло стварни, али само она има способност да их види. У метежу и гужви који су настали кад је кретала на пут без повратка Невидљиви људи су се изгубили. Тако да је сада без њих. И недостају јој.
Сви су приметили да је одједном постала тужна, али нико није схватао због чега. Како да им објасни…

Почела је да пише Невидљиву књигу коју посвећује Невидљивим људима. Они ће, веровала је, успети да је нађу, а она ће им поклонити Невидљиву књигу која је нека врста њеног дневника. Пише им у мислима сваки дан, бруси речи као да су драго камење, постројава помисли и жеље како би оголила своју душу, јер пред Невидљивим људима она тајни нема. Она је буквално испунила речи владике Николаја: „Покушајмо само једно вече, пробе ради, да у вечерњем сумраку и тишини репродуцирамо све наше дневне мисли и извршимо смотру над њима. Посмотримо их у једном замишљеном огледалу пред собом. Пустимо их, нека се нижу пред нама као слике у кинематографу. Каква разноврсност! Какав мозаик од величине и мизерије, од лепога и одвратнога, од врлине и греха! И то све за један дан!
Срце би се наше радовало, кад би видели неку своју узвишену мисао у огледалу. Ми би с поносом и самопоуздањем говорили тад сами себи: гле, то је моја мисао, то сам ја! Но лице би наше обливао румен стида или бледило страха, кад би опазили своје ниске и недостојне мисли у огледалу. Са одвратношћу и презрењем ми би тад крили своје погледе од својих сопствених мисли, и у себи шаптали: „гле, ја сам подлац и чудовиште, а не човек!“ „
Писала је у тој Невидљивој књизи и сећања на своје Невидљиве људе, пуна љубави и нежности. Како јој је у тим тренуцима било топло око срца…

Њен живот је отишао много далеко од оне хладне, кишне ноћи. Много је људи који испуњавају њен живот и због чијег присуства у свом животу је неизмерно захвална. И они су нашли своје место у Невидљивој књизи.
Није ни схватала колико ју је писање Невидљиве књиге променило. Недостају јој Невидљиви људи и даље, али душа више није празна. Сви око ње примећују да шири позитивну енергију, и окружена је „позитивним људима“. Невидљиву књигу и даље пише, за нека будућа поколења Невидљивих људи…

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.