Бити (добар) човек

Пажњу јој је привукао наслов „ПОСЛЕ КОШАРА КОШАРЕ„. Док је читала текст „У времену када је оживела прича о караули и о момцима који су остали на мртвој стражи, не би било лоше да се подсетимо и момака које је караула заувек узела после ратних 1998-1999 година. Међу првима нас је напустио Азањац Дејан, момак који је тешко оболео због последица бомбардовања осиромашеним уранијумом. После њега одлази водник Шаранчић Александар, прекаљени ратник који је оформио групу „Громови” , званична верзија самоубиство. 24.03.2004. одлази најбољи међу једнакима Драган Грубић, отишао је онако како је и живео, настрадао је у саобраћајној несрећи док је помагао другоме. Јокић Дарко увек насмејан и спреман на шалу одлази после Грубог, самоубиство званична верзија. Пантић Андрија умире од леукемије, још један од нас који одлази од последица агресије осиромашеним уранијумом. Ово су момци које је караула узела после рата, а који су у рејону Кошара преживели пакао…“ није могла да заустави сузе. Сетила се колико јој је значио, колико је уживала у њиховом пријатељству… Можда јој је био само замена за давно изгубљеног брата… Па, ипак, прочитавши његово име у тексту, није могла а да се не сети тог трагичног децембра када их је заувек напустио.

А онда је осетила бол у срцу „Имам ли права да га називам својим пријатељем, ако нисам била уз његову породицу када сам им била најпотребнија?!“
И тако су кренула сећања…
Много је људи које је напустила, грубо или без речи, уз многе пријатеље није била ту.
Прича о херојима са Кошара неминовно води сећања до НАТО бомбардовања и њеног кукавичког потеза. Са њим је била јако дуго, волела га је, чак су обоје веровали да ће се једног дана венчати. Уместо тога, она му је „крвавог пролећа ’99“, док је он био у војсци послала „опроштајно писмо“:
„Ето, војниче драги,
који отаџбину нашу браниш,
пишем ти песму ову
негде у рану зору.
Коначно схватих ја
шта желим од живота.
Молим те, не љути се на мене,
али у њему нема места за тебе.
Не зови ме више
и не пиши писма дуга,
јер и над мојим животом
надвила се туга.
Сада знам
да ни мени неће бити лако,
али, веруј ми,
најбоље је тако.“
Међутим, то није био крај. Наставили су „дружење“ и после бомбардовања, тако да је прави крај њихове везе уследио неких 2,5 године касније „симболично, на годишњицу почетка везе“!

Из сећања израња и звонак смех тада девојчице, а данас успешне пословне жене и мајке. Она јој је била једна од првих пријатељица на интернету, доживљавала ју је као млађу сестру, уживала у „четовању“ са њом, у мејловима и правим писмима… Чак је и до Новог Сада отишла не би ли се упознале… Али, када је требало да оде на њено венчање, да заједно радују се срећи и оствареној љубави… Повукла се у „свој мали свет“… И џаба после кајање, и сузе:
„Имам ли права да кажем
колико си лепа на фотографијама
и срећна са њим,
а да не звучи као завист?
Имам ли права рећи било шта
кад пропустила сам
ваш најсрећнији дан,
због разлога који то и нису?
Имам ли права тражити
да сетиш се мене бар понекад,
када сам ја побегла и повредила те,
тек сада схватам колико?
Имам ли права волети
и бити срећна због ваше среће,
радовати се због ваше љубави,
и ћутати, као и до сад?“

Овај круг сећања затвара једно од болнијих: „сећања одведоше ме до дечака плавих очију (сада је, верујем, већ породичан човек). Био ми је посебно драг. Не верујем да ме се сећа, јер сам кукавички побегла од њих, без поздрава, без објашњења. А сетим га се, често. И питам шта је са њим…
Сетим се и свих својих незрелих, детињастих поступака који су више приличили њима него мени. Није ни чудо што морала сам да одем. И нека су ме заборавили!“
Тешила се речима: „Када људи одлазе из твог живота, пусти их да иду. Твоја судбина није везана за људе који одлазе од тебе, нити то значи да су они лоши људи…То само значи да је њихова улога у твом животу завршена…“ И јесте тако… Али, она је повређивала људе за које је тврдила да их воли! Ако то није грех, онда она не зна шта грех јесте!
„Много, премного сломљених мостова због моје себичности и безосећајности. Да ли смем и да помислим да за себе кажем да сам добар човек?! И одакле мени право да било кога осуђујем, када носим овакво бреме греха на леђима?!“
Није ни чудо што се препознала у речима аве Јустина: „… ми људи криви смо и пред животињама и пред птицама, и пред цвећем, и пред дрвећем, и пред свима бићима на земљи, јер смо ми грехом својим увели смрт и патње у овај земаљски свет – ми људи. Ако икада, онда на данашњи дан хришћани треба да су свесни тога, и да из све душе завапе: „Опростите нам и ви птице, опростите нам и ви мрави, опростите нам и ви пчеле, опростите нам и ви срне, опрости нам и ти траво, опрости нам и ти цвеће, опрости нам и ти дрвеће, опростите нам и ви рибе, опростите нам и ви звезде, опростите нам (сва) створења земаљска, јер смртно се огрешисмо о вас што навукосмо на вас безбројне патње и што рај претворисмо у пакао“ „

И овај пост она проводи преиспитујући своје поступке, тражећи ситне неисповеђене грехове како би своје срце очистила за сусрет са Васкрслим Христом! За њу је „јеванђеље праштања“ о коме говори ава Јустин и покајање о коме из недеље у недељу слуша током беседе свештеника у храму постало приоритет. Коначно је схватила суштину поста. И сада зна на шта је патријарх Павле мислио кад је поручивао „Будите људи, а не нељуди“. Свим срцем се труди да буде Човек, да као у песми „Будимо људи“ и она „буде Човек према свима“! И успеће, уз Божију помоћ.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.