Христос воскресе!
Драги моји, Христос воскресе!
Он је победио смрт и сви који су са Њим надају се да ће заједно са Њим победити смрт!
Од деце можемо научити колико је лако живети у садашњем тренутку и како је лако уживати у малим стварима. Зато и јесте речено „ако се не обратите и не будете као деца нећете ући у Царство небеско“ (Матеј 18,3)
Верујем да су се многи хришћани разочарали у своје пастире који покушавају да нас избришу из Књиге Живих! А многи су се и огрешили о те исте пастире, који служе Господу и моле се за све нас, упркос свему! Да ли ће се и сада рачунати само наша жеља, јер нам је неко онемогућио да видљиво искажемо своје јединство са Христом?! Било је кроз историју недостојних свештеника, епископа и патријараха, све по Божијем допуштењу. Црква је опстајала. Верни народ телесно умире, али живи у вечности (то је оно што нехришћани не могу да разумеју!) Треба да се трудимо да будемо достојни својих предака чија су имена већ уписана у вечности!
Свако време има своје хероје. Наше је да их не заборавимо. Један од њих је др. Лазић. Помолимо се и за њега и за све оне који нису били довољно јаки да победе вирус, да Господ помене их у Царству своме!
Велики људи су обично тихи, скромни, „невидљиви“… Али, остављају дубок траг!
Велика Среда. Дан покајања жене грешнице која је скупоценим миром опрала ноге Спаситељу. Дан издајства Јудиног!
Ми хришћани у Србији ових дана смо били у прилици да бар мало, виртуелно и вербално осетимо мржњу оних који нису хришћани. Мада, више боле снисходљиве речи обичајних православаца који се као уплашени мишеви сакривени у својим кућама напуњеним материјалном храном питају „шта се сад патријарх буни“, „шта он то хоће“, „па, и папа је служио у празној базилици светог Петра“, „Срби испадоше већи католици и од папе“… А онда тај исти патријарх погне главу и забрани литургију на Васкрс?! Да ли је?! Верујем да они који су патријарха већ прогласили другим Јудом нису ни прочитали званично саопштење! Па, ипак, и у овој ситуацији један мали човек великог срца, један Бугарин показао је своју братску љубав и позвао верне да напишу своја имена која би се у бугарским црквама читала на Васкршњој литургији!
Колико год да је интернет комуникација део мог живота од самог почетка интернета у Србији видео позиви су нешто што баш и не волим. Дуго сам размишљала – зашто. А онда сам схватила. У видео позивима мени недостаје поглед очи у очи. Исто тако, ТВ преноси литургије не доносе осећај заједништва. У реалној литургији, колико год да шапутања људи са стране сметају, они чине део наше молитвене заједнице. Јер, свака реченица изговорена у храму може бити нека врста молитве. „Мајка ми је умрла, мучила се већ два месеца…“ „Дете ми је болесно, данима већ не једе ништа, нема температуру, али се никако не осећа добро…“ Многа деца понесу свеске и бојице, па током литургије цртају, у славу Божију. Неком све ово, можда, делује као ометање. Али, Бог то посматра другачије. Нас, којима сметају ти разговори, може окарактерисати као фарисеје! Бог гледа у наша срца, и Он зна шта је оно што се заиста крије иза оваквог или онаквог понашања. Потрудимо се да будемо чиста срца. Увек. Не само на литургији, не само пред другима него и пред самима собом. Нарочито пред самима собом. То је оно што Бог гледа и то је оно што нас чини људима или нељудима!
У „нормалним“ условима Велики Петак је нерадни дан – државни празник. Ове године Велики Петак је радни дан, са продуженим радним временом! Тако да су неки тај дан туге искористили за куповину! Неки други су пребројавали умрле и заражене. Неки други су тиховали у молитви покушавајући да (барем у мислима) клекну пред распетог Христа. А сви ми бисмо могли барем да застанемо, преиспитамо себе, покајемо се и заимолимо Га за опроштај.
Јутрос су храмови били мање-више празни (било је храбрих хришћана чија је вера јача од стеаха!). Звона су звонила носећи и молитве свих нас који седели смо у својим кућама. Да ли су те наше молитве биле довољно гласне да Господ нас чује и пружи нам руку спасења?!
На личном плану ова недеља је била уоквирена са два рођендана и једном (лепом) годишљицом у средини!
Душан је планирао да зовне другаре, да и он направи журку за другаре. Чак је и списак направио, још пре два месеца. На дан рођендана звала га је најбоља другарица (са њом је од првог дана у јаслицама). Иако су се обоје постидели и били збуњени, он је, ипак, однео телефон до фрижидера да би јој показао торту 🙂
Након тога смо се сетили годишњице нашег венчања 🙂
Марина се толико обрадовала кад је схватила да ове године њен рођендан „пада“ на Васкрс, чак је од почетка и говорила да ће имати „васкрсно-рођенданску“ торту. Али, како је кренуло ванредно стање и кад је постало јасно да од прославе љеног рођендана онако како смо желели нема ништа, баш се растужила. Па, ипак, успели смо до јој пружимо један леп диван дан 🙂
cy3a 