Недеља слепог

Христос воскресе, драги читаоци мог блога!
Данас прослављамо светог Ћирила и Методија (иначе, на овај дан је свети владика Николај Велимировић канонизован у храму светог Саве, године 2003.) и подсећамо се још једног сусрета са Господом. Господ је исцелио слепог од рођења. Занимљиво је како чудо исцељења код људи буди сумњу, тражи неко објашњавање и доказивање. Како пре две хиљаде година, тако и данас. У Христово време то доказивање и објашњавање су захтевали фарисеји, данас – углавном научници. Видимо у овој причи да се чак и родитељи исцељеног склањају у страху од осуде, пуштају га да се сам брани. А он, доживевши чудо, верује без страха. Господ му даје мудрост да говори пред фарисејима: „Је ли грјешан, не знам; једно знам – да ја бијах слијеп, и сада видим.“, а кад фарисеји наставе са оптужбама: „Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови?“ и као врхунац његове мудрости: „У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.“ Мени је ова прича јако драга, баш због ове мудрости којом исцељени, чиста срца, брани Господа од људске сумњичавости! Господ нас учи да ако верујеш никакво доказивање и објашњавање ти није потребно!
Ове недеље подсетили смо се још једног великог светитеља – светог Николаја Мирликијског чудотворца и чуда којим је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану Дечанском.


Настављамо акцију #упознајсрбију. Овај пут одредиште је био Космај. Имали смо само пола дана на располагању тако да је одредиште морало да буде близу. Направили смо оквирни план и кренули.
Прво одредиште – манастир Тресије. Дивно, питомо место, које уноси мир у душу…Некако, кад се спомене Космај – прва асоцијација је Споменик. До њега смо шетали кроз шуму, удисали свеж ваздух, уживали у цвркуту птица…Не знам за вас, али ми од шетње по свежем ваздуху огладнимо. Избор места за ручак обавили смо још пре поласка, када сам звала и резервисала (испоставиће се као прави потез). Ресторан Видик и пикник је место које од срца могу препоручити особље љубазно, храна одлична, порције таман колике треба да буду (нуде и пола порције, што је важна информација за породице са децом). Нарочито бих издвојила домаћи хлеб – штапићи с белим луком. Толико је укусан, да сам чак и ја, која уз помфрит не једем хлеб, морала да поједем пола штапића. Кафа јесте била мало „тања“ (додуше, ни муж ни ја нисмо напоменули конобару да желимо јачу кафу). Али, била је сјајан завршетак одличног ручка! Све време док смо седели ресторан је био пун. Било је доста деце. Атмосфера је била изузетно пријатна, тако да смо неометано уживали у погледу. Шта рећи – види се пола Шумадије 🙂Деци се нарочито свидело цвеће, као и чињеница да седимо на тераси јер је „много пријатније него кад се седи унутра„.
Колико је јучерашњи дан оставио утисак на децу говори Дулетова изјава, кад смо стигли кући „Морамо ово још једном поновити„.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.