„Да сам ја на пустом острву“ – Ана Филиповић

Још једна лектира која је на моју Ану оставила утисак и инспирисала да и сама постане писац:

Ако ме неко буде питао шта бих радила да сам на пустом острву испричала бих му ову причу.

Била сам на острву дуго година. Пре тога нисам знала за то острво јер није било уцртано у карту. Али ни данас не могу да схватим како сам се избавила оданде. То острво није много велико, али пошто сам била сама чинило се као да је толико велико да би могао читав свет да се насели тамо. На острву је било много мени непознатих биљака и животиња. У почетку нисам наилазила на људе и на њихове куће, али када сам кренула у обилазак острва све се променило. Пошла сам да нађем храну али ме лепота природе одвукла далеко од места где сам се улогорила. Природа је била нетакнута и било је толико пријатно. Чула сам неки шум и окренула се и иза себе угледала једни слатку девојчицу. Девојчица се уплашила и кренула да трчи. Док је трчала испала јој је трака за косу и ја сам је покупила. Пошла сам за њом и убрзо сам стигла до неког насеља. То је за мене било другачије неко оно на шта сам ја навикла. Навикла сам на солитере и на огромне зграде, али овде је било као на селу. Пуно малих кућица и сви су помагали једни другима. Када су ме видели много су се уплашили, али и ја сам била подједнако уплашена као и они. Прва сам проговорила и рекла да се не боје јер долазим у миру. Један човек је имао секиру и рекао ми је да дигнем руке у вис. То сам и учинила јер нисам желела да их још више уплашим и хтела сам да са острва одем жива. Питали су ме пар питања, а ја сам им стрпљиво одговарала. Када сам угледала девојчицу затражила сам реч и добила сам је. Рекла сам:
– Видела сам девојчицу – и показала на ону за којом сам трчала, затим сам извадила траку и дала јој. Она и њени родитељи као и сви из села су ми се захвалили. Пошто сам била јако гладна кренула сам ка месту где сам се улогорила. Пре него што сам изашла из насеља девојчица ми је пришла и замолила ме да останем на ручку. Врло радо сам прихватила, али сам се сетила гардеробе и мојих личних предмета који су остали у шатору и рекла сам јој да ћу ручати па да идем по ствари. Она ме је питала за шта ће ми ствари и ја сам рекла да хоћу да поделим ствари свој деци из села. Рекла сам јој да о овом не прича да би то било изненађење и она ме је послушала. После ручка сам отишла по своје ствари које су од села биле удаљене само километар. Донела сам их и поделила деци из села и припремила се да одем. Девојчице и дечаци из села су ме загрлили, а поглавица села ми је рекао да могу да останем. Сви су се сложили. Остала сам. Дуго времена сам била тамо са њима. Онда сам се једног дана пробудила код своје куће. Знала сам да моја авантура није сан јер сам имала каменчиће разних облика који су ми направили ти људи. Закључила сам да је само мали део острва насељен, а остатак је пуст.“, рекла сам ја док сам по милионити пут завршавала причу о мојој авантури, а причу су пажљиво слушали моји унучићи.

Данас бих се врло радо вратила на то острво да истражим и други део, али не могу да се сетим где се тачно налази. После много година проведених са тим људима схватила сам да човек не може да живи без других људи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.