„Рачунари и остале ствари“ – Јелена Марић
Заплака рачунар један:
„Зар је живот тога вредан,
да ме деца киње, гњаве,
свега ми је преко главе.
Сваки дан по десет сати,
ма то дете не зна стати,
непрестано мене мучи
‘место да у школи учи.“
Дигли глас и телефони:
„Нека буна сада звони,
бунимо се и ми скупа,
боља им је школска клупа.“
Лаптопови ватру бљују,
за побуну они чују:
„На крај им се мора стати,
деци треба књигу дати!“
Ту и таблет одмах скочи:
„Пао ми је мрак на очи!
Сваке ноћи исто стање,
иду касно на спавање.“
Удружени сви су сада,
побуна је широм града,
одлуку су рекли гласно,
нека свима буде јасно.
„Захтеви су наши увек исти,
да се све то по мало користи,
тражимо и више поштовања –
компјутери у циљу знања!“
cy3a 