Опроштај

Ближила се поноћ и улазак у датум мистичних бројева: 12 12 20 20 Дуго већ ишчекује овај дан када се отвара портал који омогућава путовање кроз време. Желела је да оде у младост свог оца, да сазна шта се догодило и зашто је однос између њених родитеља био хладан као Сибир.

Док је гледала у казаљке које се хипнотички окрећу осетила је да је савладава сан.
Јутро. На столу је, поред кафе, дочекао омиљени часопис из детињства. Како се само обрадовала. На насловној страни писало је „Сети се приче о милостивом Самарјанину“. Насмешила се. Сви знају ту причу о човеку кога су напали разбојници и једини ко му је помогао био је Самарјанин. Али, у следећем тренутку натпис на насловној страни часописа се променио. Сада је писало „Шта Исус поручује на крају приче о милостивом Самарјанину?“ Опет се насмешила. И ово сви знају. Рекао је „Иди и ти чини тако“. „Ја то знам и примењујем. Па зар нисам пре неки дан дала оној циганки пред црквом 100 динара? И оном глувонемом у трамвају? И зар не купујем сваки пут оне часописе за помоћ Дечијем селу? Уплаћујем редовно за сву ону децу што се скупљају паре за лечење!“ Натпис се поново променио „Речено је да милостињу чиниш у тајности…“ А она је наставила мисао „да не зна левица твоја шта чини десница твоја“.
Одједном јој кафа више није пријала. Устала је од стола и спремила се за посао. Понела је часопис са собом како би га у возу читала.
Воз је био изненађујуће празан. А часопис је и даље, тврдоглаво, мењао натписе на насловној страни. Просто се није усуђивала да га отвори. „Ко зна шта ме унутра чека“
„Зашто видиш трн у оку брата твога а брвно у свом оку не осећаш“
Знала је и сама да су људи себични. Мислила је да је другачија, али изгледа да није тако.
„Нека твоја рука не буде испружена ради узимања, већ нека радије буде испружена ради давања“
Давање, давање… Није схватала целу ту причу око давања. Вероватно зато што живи у свету у коме је важно само колико имаш! Јесте давала „милостињу“, јесте уплаћивала у „хуманитарне сврхе“ али само зато што се то очекивало од ње! А онда се појавио текст који је бацио у размишљаље: „Милост хоћу, а не жртвоприношење.“ Знала је да је то Исус рекао. Али су речи звучале бесмислено. Ко још приноси било какве жртве? Свет већ дуго живи искључиво ради задовољства. Задовољство је циљ само по себи, зар не? Читала је житија светих и прескакала је све оне који су свесно ишли у смрт, јер су желели живот свој да положе за Исуса. Неки од њих су просто изазивали „непријатеље“, подгревали њихову мржњу. Гомила лудака, о којима није хтела ни да размишља. Она се везала за Исусове речи о љубави према свима! Трудила се да у људима гледа човека, да не размишља ко је и шта је, јер није желела да својој подсвести да повода да било кога мрзи.
Осврнула се око себе. Стигла је до последње станице воза. Требало је одавно да изађе. А данас је важан дан. Треба да упозна свог новог директора!
Изашла је. Чекала воз за назад, одлучна да стигне на посао, смишљајући најуверљивији изговор за кашњење. Чак је и часопис оставила на клупи, да јој не би одвраћао пажњу.
И овај воз је био поприлично празан. На екрану испред ње појавила се следећа порука „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“ Шта има неко мени да опрашта, па никоме ништа лоше нисам ни помислила, а камоли учинила! У овом свету „без Бога“ када људи мисле да им је све дозвољено, она се осећа као потпуни странац. Живи свој живот, тихо, ненаметљиво, трудећи се да буде што неприметнија. На посао не касни, све обавезе извршава на време. И баш данас, она касни. Нема шта, оставиће сјајан утисак на новог директора!
Успела је, неким чудом да стигне. И то на време. Баш је размишљала да пошаље железници писмо похвале, када је у салу за састанке ушао ОН. Поглед на своје лице у мушком и мало старијем издању рекао је све. Схватила је која је то једина ствар коју њен отац није могао да опрости и зашто је толико величао истину, истину и само истину. И зашто је мајка ћутке све то подносила. И питања која се роје у њеној глави „Да ли он зна? Како ће реаговати када је види?“ Пожелела је да нестане, да се не сусретне са њим. Али, већ је било касно. На тренутак је застао када је угледао, али је брзо овладао собом. Прави професионалац. Није ни чудо што је најтраженији човек у области бежичних технологија. Мада, и друга чињеница која је ишла испред његовог имена, такође се испоставила као тачна: немилосрдан тиранин. Састанак је био кратак, поделио је задатке и распустио управни одбор, напоменувши им да од њих очекује апсолутну преданост компанији!
Села је у тишини канцеларије, захвална што је једна од ретких која је задржала своју канцеларију. У глави јој је био тотални хаос. „Шта је мама могла видети на оваквом човеку? … Колико сам његових особина наследила?! … Ко сам, уопште, ја?!“ До пре годину дана њен живот је био далеко од бежичних телекомуникација којима се бави у овој компанији. Њена највећа жеља била је да живи у природи, са природом, далеко од свих благодати цивилизације, како би се цела посветила Господу! Али, онда се њена мама разболела. Током лечења у болници једна од дивних сестара јој је, успут, напоменула да мамино лечење много кошта и да једина компанија која нуди посао са довољним могућностима за такву врсту лечења је управо ова у којој сада ради. Како је кроз цело школовање била најбоља из свих предмета, примили су је без икаквих проблема. Дан након што је почела да ради, њена мајка је умрла. Тата се затворио у свој свет и једино што је могла било је да се посвети послу у тишини своје канцеларије. Сутра је годишњица мамине смрти, а тата то ниједном није споменуо. Јутрос га чак није ни видела.
На вратима канцеларије, без куцања, појавио се ОН. Без извињења, сео је поред ње и почео да прича. Никада није могао да прежали што је изгубио једину љубав свог живота. Када је сазнао да је она трудна био је на корак до остваривања сна својих родитеља. Није могао да их разочара. Напустио је и жалио због тога сваког дана. Када му је прошле године послала поруку да је болесна, знао је шта мора да уради. То је једино што је могао. Да стане испред своје ћерке и замоли је за опроштај. Клекнуо је испред ње, погнуо главу и чекао. А њој су у глави одзвањале речи „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Стајала је изнад тог човека који јој није значио ништа. Негде у дубини душе чула је мајчин глас како јој говори да треба да му опрости, да би могла наставити свој живот. И у том тренутку, угледала је свог тату како лежи у стану сам, и плаче. Опростила је овом странцу и отрчала ономе који ју је научио да не мрзи никога, него да све људе воли. Он ју је цео живот припремао за овај тренутак. Знао је све, и никога није мрзео. Једино што није могао то је да опрости. То је морала она!
Сутрадан су отишли на гробље. На мајчином гробу их је сачекао ОН. Без речи су стали поред њега. Знала је, целим бићем је осећала како их мајка сво троје грли, плачући од среће што испунила је своју мисију. И потпуно је схватила смисао натписа који је испратио из канцеларије „Пре него ли замолиш Бога за оно што желиш, захвали Му за оно што имаш.“
Огласила су се звона да оближње цркве. Она је отворила очи и на сату који је стајао поред кревета видела датум 12.12.2020.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.