„Брале“ – Дејан Златић

26. фебруара 2021.

Ово није приказ романа, ово су осећања која је роман узбуркао у мени. Данима сам путовала на посао са Млинићима, живела њихове животе и надала се ономе што се на крају и десило. Дала сам себи пар дана да ми се слегну утисци, па да их поделим са свима.

---

Неке тешке приче морају бити испричане. Тек када добију име и презиме, када можеш да их замислиш као живе људе који живе ту, око нас, можемо се поистоветити са личностима које доживеле су трагичну судбину, а и поред свега остале људи.
Радисав је човек који се није одрекао својих корена, који је остао да живи на селу. Мене је подсетио на мог деду. Иако је мој деда отишао са села, он се села никад није одрекао.
Милун је син искреног револуционара који је целим бићем веровао да свет почиње од њега и да ништа пре тога није важно.
Сусрет два брата од стрица откриће многе породичне тајне, многе тешке судбине које су чекале да буду откривене. И тек са њиховим откривањем креће расплитање клупка, увођење трећег угла у троугао Млинића који треба да граде нову будућност на породичном имању.
Свако од нас у својој широј породици може да пронађе по неког Милуна, Раденка, Радисава, Горана, Марију… Исткана на судбинама уоквиреним другим светским ратом и бурним деведесетим породична драме чланова породице Млинић никога неће оставити равнодушним. Схватићемо да народна пословица „крв није вода“ није само реч. Схватићемо да важно је, увек и на сваком месту, бити човек.
Вероватно свака породица има неку своју тајну. Ја знам да постоје тајне које не желим да откријем. Баш због снова које сам сањала, због свих наговештаја који не миришу на нешто са чим сам спремна да се суочим. Јер, није случајно цела једна грана мог породичног стабла „избрисана“. Ко зна, можда ми некада дође неки „Радисав“ на врата и помогне у откривању онога што за сада остављам у прошлости.
Крај романа враћа наду у људе, у љубав која нам је свима потребна. Милун, Радисав и Горан су то схватили и прихватили!

Written by cy3a Објављено под осврт на прочитану књигу