Кад казаљке се склопе

Још један књижевни конкурс. Тема која је, скоро моментално, родила причу у глави. А пре неколико дана добих свој примерак зборника.


Волим зиму и цео месец пун разних породичних празника испуњених дечијом грајом и љубављу. Посебну чар дају обичаји, које свака породица прилагоди себи. Али, оно што је у тим празницима најважније је извесност неизвесности. Због понављања истих обичаја и ритуала сваке године ми знамо шта ће се десити, али никада не знамо шта ће бити запаковано иза шарених папира.
Наше прославе празника почињу планирањем шта ће се од поклона купити и како ће се расподелити по празницима (Детињци, Материце, Очеви, календарска нова година, Божић). Након тога креће прављеље јеловника. Постоје делови јеловника који се не мењају, делови који су избор између две могућности и они који су „случајан“ избор. Много тога зависи од ситуације и нашег расположења. Трудимо се да набавку намирница за јеловник обавимо пар дана раније како бисмо на време почели са припремама (да не паднем последњи дан на нос од посла). А онда почну да се шире заносни мириси нашим станом који буде сећања на моје детињство и празнике који се нису могли замислити без сарме, руске салате и Васине торте. Те мирисе и данас памтим, понекад чак осетим и укус торте у устима. Сећање на тај укус измами и сећање на укус пите зељанице са суканим корама које ми је правила моја баба кад год одем код њих. Сећам се и картонских капа које сам украшавала тако што сам цртала темперама по њима. Те капе ме подсете на музичке дуете са татом кроз које ме је он неосетно уводио свет великана џеза и филмских класика. То музичко сећање увек измами осмех на лице, јер просто видим свог тату и чујем композицију коју заједно свирамо. Затим следи сећање на жељно ишчекивање јутра када отварам поклоне смештене испод јелке. И даље памтим Дневник Адријана Молеа – можда зачетника такозваног тинејџерског жанра у литератури. Безбрижност коју носе те слике мог детињства су нешто што желим и својој деци да пренесем. Много тога се променило, али искреност дечијих осећања није!
А онда, када се у поноћ склопе казаљке и крену звуци петарди и ватромета, честитања око мене и звоњава телефона ради честитања на даљину, не могу а да се не сетим свих оних који нису више живи и не могу.да поделе радост празника са нама. Увек је присутна та сенка туге, али радост и љубав око мене увек измаме осмех на лице, јер захваљујући свима њима којих више нема ја сам баш ту где јесам, баш таква каква јесам 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.