Ј као јуродиви

Још један блогерски конкурс групе Блогови, са врло интригантном темом („U VREMENU SVETSKE PREVARE, REĆI ISTINU JE REVOLUCIONARNO DELO (DŽORŽ ORVEL)“). Још се води дискусија да ли је био успешан или не. Ја послах ову причу, па ви процените колико се уклапа у тему 😉


Волео је ове ситне пакости које је с времена на време чинио. Нису могле да наруше уређени систем у коме је живео, а њему су помагале да се осећа боље. Био је један од ретких који је имао ту привилегију. Поред његовог имена било је уписано слово ј и захваљујући њему могао је некажњено да повремено крши строга правила. Говорио је да то ј значи Јеврејин, јер Јевреји као и сви други не-Срби у Србији имају сва могућа права, чак и више од тога. Рекли су му да то ј, у ствари, значи нешто друго, али он на то није обраћао пажњу.

Тог јутра се возио трамвајем. Седео је и листао вести на комуникатору, размишљајући како му све ове информације апсолутно ништа не значе, а листао их је из чисте навике. Неко други је одређивао списак вести које ће се појављивати на његовом комуникатору, он то није могао да промени. Једино што је могао да уради било је да искључи комуникатор. Кажу да је постојала казна за искључивање комуникатора, али данас му је било сасвим свеједно, па га је искључио. Посматрао је део града у коме до сада није био. Деловао је старински, са ниским зградама, примећивао је и куће у позадини. Уопште није одавао утисак модерног велеграда какав је Београд постао у последњим деценијама. Овај део града подсећао је на нешто што је виђао у старинским филмовима. Несвесно се осмехивао, уживајући у питомости призора који га је окруживао. Изненада је угледао неку куполу, иза низа зграда уз улицу. Привукла га је неком магијском привлачношћу. Несвестан својих поступака, изашао је из трамваја и кренуо у правцу куполе.

Уз мало пешачења и скретања лево на углу нашао се испред капије која је водила у неки други свет. Испред њега је било двориште са… претпостављао је да је у питању црква. Нека жућкаста зграда, са торњем изнад улаза, а изнад самих улазних врата жена у црвеној хаљини која држи бело платно изнад неких људи. Али, оно што га је највише оставило без даха је мир који је осетио кад је ушао у двориште. Ушао је у зграду кроз једна, па још једна врата и нашао се у просторији са чијих зидова су га гледали људи са златним круговима око главе. Било је ту жена, мушкараца, али га је највише привукла слика младе жене са дететом у руци. Док је стајао испред ове слике и сећао се своје мајке и њене љубави чуо је неки шапат око себе: „Истина је Ко, а не Шта. Истина је Личност, а не ствар.“ Ове речи су се понављале и понављале. Осећај мира испунио га је целог, а слика жене са дететом изазвала је у њему буру осећања, сузе на очи, гушење од туге, али и неописиву љубав. У том тренутку зачуо је глас: „Синко, ти си војник, шта радиш код Богородице. Долази овамо, код Лазе, ту је место за мушкарце“. Одвуче га нека старица на други крај, испред човека са круном на глави, крстом у једној руци и свитком папира у другој руци. Шапат око њега променио је речи: „Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе каква је сила која ме прати, него по томе колику СВЕТИЊУ браним!“ Ове речи су му биле познате. Учили су о томе. Косовски бој. Кнез Лазар кога су Турци убили. Кнегиња Милица после тога владала Србијом. „Синко, Лаза нас је научио, али смо сви заборавили. Све у животу морамо да радимо са благословом. Пре сваког корака, пре сваког започетог посла треба рећи „У име Господа Исуса Христа“, и тада ће све бити по Божијој вољи! Лаза јесте погинуо, али је он и данас жив у царству Господа Исуса Христа, јер се пре битке причестио и рекао „Ја крећем у бој у име Господа Исуса Христа!“ Не треба да заборавимо то што нас је Лаза научио!“, баба поред њега је неуморно причала. И упорно кнеза Лазара звала Лаза. Насмешио се. То га је подсећало на љубав коју исказујемо тако што тепамо онима које волимо. „Знаш, синко, Лаза је морао да погине. Знаш како кажу „Ко се мача лати, од мача ће страдати“. Лаза је морао да умре у боју. Али, умро је у име Господа Исуса Христа и зато је и данас жив!“

Сео је на столицу покушавајући да дође до ваздуха. Баба је била забављена својим послом: прилазила је сликама које су стајале на неким дрвеним столићима, клањала им се, чак му се чинило да их љуби. Исти ритуал је понављала испред сваке. Подсетила га је на његову мајку. Није се сећао своје мајке, али кад год размишља о њој у његовој души јавља се осећај спокоја. И сада, гледајући ову чудну жену, поново је, након дужег времена, осетио исти спокој. Сетио се да је као мали дечак сањао војника на белом коњу како копљем пробија змаја. Осврнуо се око себе и угледао га. Као да је видео старог знанца. А баба му приђе и рече: „Ђорђе је највећи од свих војника. Он је убио аждају из језера да би спасио цареву ћерку. Али, сви смо ми војници Христови. Не морамо се борити мачем. Можемо и речима, мада су политичари много злоупотребљавали речи па народ речима више не верује. Али, оно што можемо увек јесте да се боримо љубављу. Љубав је нешто што људи увек осете. Чак и овако зомбирани људи којима је испран мозак, који не могу да размишљају својом главом, могу да осете љубав. Наш посао јесте да им покажемо љубав, да је они осете, а Бог ће их даље водити тамо куда треба.“

Затворио је очи. Испред себе је угледао сеоско двориште, старинску кућу на два нивоа. Испред улаза у подрум расло је дрво, некако је знао да је то орах. У ствари, то није био подрум. Кад је извирила њушка браон-беле краве знао је да је то штала. Чуо је нарицање и видео уплакане људе који унезверено трче тамо-вамо. „Докторе, ти само реци да је од срца. Да га саранимо како доликује, да не бацамо љагу на породицу“, чуо је како његов прадеда шапатом говори сеоском лекару. Сетио се да се његов чукундеда, отац овог прадеде, обесио у штали. Сви су знали. А поп га је, ипак, опевао. Овакво лицемерје му никада није било јасно. „Цео живот нас уче да говоримо истину, увек и само истину. А онда, када постанемо довољно „велики“ почну да нам говоре да пазимо шта причамо, пред ким причамо, како причамо. Кад си „велики“ истина више није важна, важно је шта други мисле о теби, важно је да говориш само оно што ти кажу, да мислиш онако како ти кажу. Зато су убили моју мајку, јер она није хтела да ћути. А нећу ни ја!“

Зачуо је тихо брујање. Отворио је очи и осврнуо се око себе. Схватио је да више није у малој цркви где је причао са оном чудном женом. Ова црква је била сва у мермеру и он се осећао тако мали. Испред њега, на зиду, биле су слике светаца у два нивоа. Лево од врата налазио се брадати човек у плавој хаљини са црвеним плаштом и књигом у руци. Знао је да је то свети Марко. Схватио је да се налази у цркви на Ташмајдану. Иза њега, близу улаза, налазили су се гробови цара Душана и патријарха… „Истина није шта, истина је ко! Христос је истина! Јуродиви Христа ради! Истина није шта, истина је ко! Христос је истина!…“, поново је чуо шапутање свуда око себе. Звучало је као да ликови са слика шапућу, као да му се приближавају… Кроз речи „Истина… Христос…“ пробио се танушан гласић: „Пресвета, Ти знаш моју муку, брини за њега, молим Те“… Осврнуо се и угледао девојку дуге плаве косе како клечи пред иконом мајке са дететом и плаче. Деловала је јако измучено, иако су очи биле веселе и пуне љубави. Поред ње је стајао дечкић од неких 2-3 године и задивљено гледао у ликове светаца на зидовима ове предивне цркве. Можда ће га та задивљеност сачувати у годинама које долазе да не осуђује Бога када његова мајка умре од неизлечиве болести и остави га самог. Људски је тражити кривца у другом. Када умре мајка нaкон дуге болести људски је кривити Бога за њену смрт. Тешко је схватити љубав мајке која је умрла због својих поступака! Ово сазнање га је дотукло. Догегао се до столице и скљокао се на њу. Затворио је очи надајући се да је ово само сан. Низ очи су му кренуле сузе, и он се нашао на сахрани своје мајке. Сада је знао зашто се није сећао тог дана. Сада је могао да чује сашаптавања иза себе: „Требала је да ћути, овим је своје дете осудила на изопштавање из друштва… Она због које је мртва сада се башкари у вили живећи живот о коме сви сањају… Истина никада никоме није донела добро, само патњу и бол…“ Сагнуо је главу и прогутао сузе.

Када је отворио очи поред њега је стајала чудна жена из оне мале цркве. Али, сада на њега није обраћала пажњу, пришла је девојци са дечкићем говорећи: „Мајка Божија никада не напушта мајке са децом и никада не оставља децу без заштите. Само га научи да моли се Мајци и Њеном Сину и не мораш да бринеш, они ће га чувати!“ Како ли је знала шта коме треба да каже?

Осетио је тежину у раменима и спустио је главу у шаке. Данашњи дан тако дуго траје, а осећао је да још није завршен. Није ни стигао да заврши мисао поново се нашао на познатом месту. Стан у коме је живела његова породица пре мајчине смрти. Он лежи у кревету у својој соби која буди тако снажна осећања. Врата одшкринута јер се плашио да буде сам. У другој соби чуо је мајку како са неким разговара, мада је тај разговор више звучао као исповест: „Шта сам требала да урадим? Пришла ми је уплашена, у сузама. Једва је смогла храбрости да ми каже шта јој је радио. Знала сам да говори истину, јер је њу одувек гледао другачије од нас. И борила сам се за њу, иако су ми сви говорили да ћутим и гледам своја посла. Исус је говорио да је Он Истина, и ја нисам могла ћутати јер би то била лаж, а лаж значи издаја Исуса. Ја желим бити са Исусом, јер Он је рекао „Ко није са мном против мене је“. И још је рекао „Који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“. Знам да ће мој син бити обележен за цео живот, али ја другачије не могу“ Неколико дана после тога мајке више није било а он и отац су се преселили у други стан. Отац га није водио у цркву, није га учио Христовој науци, надајући се да ће му временом избрисати ознаку ј.

Исплакао се у цркви светог Марка за све године, за сва понижења која је трпео. Коначно је осетио олакшање. Када је изашао већ је био мрак. Сео је на клупу у парку и покушао на комуникатору да пронађе податке о чудној баби коју је данас срео. Сетио се да користи приватни мод рада, јер у том случају добија истините информације. Немају сви људи ту могућност, али њему ознака ј доноси и неке предности. Баба се звала Анђелија, умрла је истог дана када и његова мајка. И Анђелија је имала ознаку ј. Сада је потражио значење те чудне речи – јуродиви. „Јуродиви Христа ради – не подвргава се људским законима и нормама, већ је једини његов закон љубав према Богу“. Комуникатор је објавио обавештење да је данас празник Благовести – дан када је Анђео рекао Марији да ће родити Христа. А њему је данас Анђелија показала пут којим он као јуродиви треба да иде – говорити истину, па макар и живот изгубио због тога. Као и његова мајка!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.