Ђачко доба
Кажу да је најлепше ђачко доба. Ја не памтим када сам учила слово А, нити какви су били часови математике. Али кутија успомена из тог периода је пуна, препуна.
Памтим слику са једне екскурзије на којој сам ја у првом плану, са два репића на глави. Памтим школске приредбе на којима сам рецитовала, а онда се сетим и проба рецитаторске секције и разних смешних сцена док смо увежбавали рецитације. Памтим и пробе оркестра на којима су моје старије другарице певале песму Јутрос ми је ружа процветала која и данас кад је чујем изазове неки титрај у желуцу. Памтим и такмичење из предмета који нисам волела које у мој живот увело је некога ко ће ми наредних година бити прави пријатељ. Памтим шумарак у коме смо се крили од летње жеге али и од других људи. Ту смо хранили зеца и имали осећај да смо на другој планети.
Сећам се свог првог састава из српског у гимназији. Тема је била „Први дан у школи“. Покушала сам у тексту дочарати осећај треме који се са сваким кораком повећавао, али тада нисам била вешта са речима, па је то испало неспретно и сви су ми се смејали. Имала сам у гимназијским данима јако пуно бисера због којих су ми се сви смејали. Можда зато те године памтим по самоћи, по писмима која сам писала другарицама које нису живеле у мом граду, а делиле су иста интересовања као ја. Тих година уживала сам у музици, поезији, књигама…
Лепе су то године биле, све у свему. И сећање на њих измами осмех и нека нежна осећања која ипак потврђују да је ђачко доба заиста најлепше.
One comment