Размишљања једне доконе жене

Кажу да постоје народи који су по природи поданички: Индијци, Срби… Оно што они који то говоре не разумеју је чињеница да су ти народи свесни да су на овој планети само пролазници и да се труде да живе у складу са природом поштујући свако живо биће.

Намећу нам потпуно погрешно значење слободе и потпуно погрешно значење поштовања других. А ми, слуђени због свега што нам се дешавало и што нам се још увек дешава не знамо шта је истина и на коју страну да се окренемо.


Музика је уметност која позитивно утиче на сва чула и омогућава уздизање душе ка Богу. Тако сам бар мислила. И увек ме је чудило како је могуће да су нацисти по концентрационим логорима своја злодела вршили уз звукове класичне музике. Мени су те две ствари неспојиве. А онда сам схватила да они који су под влашћу нечастивог СВЕ користе на зло! Њима музика не утиче позитивно на чула, већ их покреће на чињење зла. Ја такве људе могу да жалим, могу да се молим да спознају прави пут и крену њиме. И могу да наставим да уживам у тоновима који мени пријају, не размишљајући како та иста музика утиче на друге.


Неписано је правило да су дечаци немирни, да се тешко концентришу на учење… Нерадо признајем, али има истине у томе. Приметила сам да мој син почне да се пресвлачи, навуче једну ногавицу и баш у том тренутку се сети да би могао да вози аутић, или почне да пише домаћи и баш у том тренутку се сети да ми исприча како су он и његов другар на великом одмору играли фудбал… (додуше, тако се понашају и поједине девојчице) А онда, у разговору са мамама других дечака, закључим(о) да се сви они слично понашају! Али, ја имам дивне ученике, изузетно паметне дечаке, вредне, савесне, који увек све ураде на време, тачно, прецизно… Нешто ту није у реду, наша логика није добра. А онда један од оних дивних, паметних ученика, након што су се СВИ остали определили шта ће да раде за матурски рад дође и пита ме „Има ли нека Ваша тема да није заузета?“ Најсмешније је што се тај млади човек зове исто као и мој син!


Поново је показао своју величину. Не само што је најбољи у свом послу, он је јавно исказао свој став и смирено подноси последице, за које је знао да ће уследити. А ја, туњавко један, ходам погнуте главе и ћутке трпим све што ми се дешава. Господе, подај ми снаге, да и ја јавно искажем своју веру, не размишљајући о последицама!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.