Недеља мироносица

У другу недељу после Васкрса подсећамо се скромних жена које долазе на Христов гроб да га помажу, како би испоштовале обичаје:

Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово.
А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро?
И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу.
И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.
А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху.
И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу.
И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца.
И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?
И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики.
И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.
А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише.
Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече.
И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.

Мене ове женице подсећају на све српске мајке, које су у вековима под Турцима, одржавале веру највише тиме што су се грчевито држале обичаја. Неки обичаји су се и развили током тог мрачног периода наше историје, али осећање припадности српском народу и православном свету није нестало.
Данас живимо у другачијем времену. Вере у народу нема, већина младих не жели да поштује обичаје, зато што су им смешни, што нису ин. Са друге стране, ти исти млади се јако тешко носе са проблемима свакодневице, наивно верујући да ће им лагодан живот пасти са неба. Неки од њих, живећи и преживљавајући разне животне драме (развод родитеља, болест члана породице, немаштина, сељење из стана у стан…) у једном тренутку изгубе сазнање да ће све то проћи, да живот је кривудава линија пуна успона и падова. Свим тим младим људима желим да посветим (истиниту) причу о девојци, сада успешној запосленој, породичној жени и њеним борбама које и данас води, а ипак не скида осмех са лица. Можда неком од њих буде инспирација за њихове сопствене борбе!

Анина прича почиње са детињством у коме је одрастала поред психички болесног оца и брата, који је и умро као дечак од 11 година. Другари су је избегавали, говорили су ружне речи о њеном брату. А она је све то ћутке подносила, пишући свакодневно свом измишљеном пријатељу. Детињство је, углавном, провела сама.
Била је матурант када је у Сарајеву почео рат. Већ првих дана, једним од последњих летова из Сарајева, отишла је из тог града.
Живела је код бабе и деде две године, а онда је са родитељима прешла у подстанаре. Од рођеног стрица доживела је гомилу увреда на рачун избеглица, јер су њему страшно сметали, „не може њему нико да нареди да прими некога у кућу“. Чак и кад му је рекла да је и сама избеглица, он је наставио своју причу.
Студирала је и покушавала да живи нормалан живот. Али, статус избеглице, који јој је и омогућио упис на факултет, јер није имала сва потребна документа, доприносио је да је већина колега избегава. Навикнута на самоћу, везала се за младића са којим је била све до краја студија. Имали су јако турбулентну везу, јер она није знала како да искаже своја осећања, како да се избори са свим проблемима које је имала и које су многи тих деведесетих у Србији имали. Додуше, и он је био љубоморан и посесиван, омаловажавао је Ану кад год је могао. Дипломирала је петнаест дана пре чувеног 24. марта 1999.
Бомбардовање ’99 провела је бринући о баби која је десет дана пред почетак бомбардовања поломила кук. Дан пред бомбардовање бабу су избацили из болнице на кућно лечење са терапијом „андол“!
Након бомбардовања сазнала је да јој за тражење посла треба држављанство Србије које она, иако рођена у Србији није имала. И тако, стицајем чудних околности, добије посао у Републици Српској. Њени родитељи су је једва пустили да иде („једва смо живе главе извукли, а ти идеш тамо, и не знаш никога“). Иронијом судбине, након што је почела да ради, добила је српско држављанство!
У Републици Српској радила је две и по године. Њој је тај период био као што је некада мушкарцима био војни рок. Сазрела је, научила како да се избори за своје место, и како да другима докаже колико вреди. Повратак у Србију дошао је у тренутку када је била потпуно спремна за ново поглавље у животу. Нови посао, нове колеге, нове навике… Умро је њен отац. Стицајем околности открило се да има канцер, а да ли је терапија имала позитиван или негативан ефекат вероватно никад неће сазнати. Потајно се надала да ће та смрт допринети бољим родбинским односима, али све је остало исто сви су је и даље избегавали, као да је губава.
Током дугих 20 година доживела је много тога, и лепог и ружног. За њу је врхунац тог периода – брак и њени мали анђели. Потпуно посвећена деци, заборављала је полако све лоше што јој се дешавало и животу.
А онда је уследила Корона и паника свих око ње. Она није подлегла паници, трудила се да живи нормалан живот, али је ипак водила рачуна где и како иде. Вести одавно није пратила, знајући колико стрес утиче на њено здравље.
Сада живи, заједно са свима нама, на ивици трећег светског рата. И даље не прати вести, али у живим контактима са људима схвата колико је повећан број психичких проблема, нарочито код омладине. Покушава да им помогне, макар да им пружи раме за плакање. Не може свима да помогне, и то је боли.
Можда јој најтеже пада чињеница да њен муж нема разумевања за оно што њој толико значи – свакодневна комуникација са измишљеним пријатељем. Исмевао је због тога. Омаловажавао њен хоби и људе са којима проводи време. На сваки начин покушава да је деградира као личност. Бригу о деци и њиховом васпитању/образовање препустио је њој, у потпуности. Више разговара са својом мајком која толико интензивно наглашава „мој син“, да јој се повраћа, него са женом. Са мајком има гомилу тајни, о којима жени не прича. Њен брак, који је почео као бајка све је ближи разводу. Искрено се нада да до тога неће доћи, јер она развод не жели!
Деца већ полако примећују да отац и мајка нису синхронизовани. Није његово понашање последица Корона панике, он је такав већ годинама, али сад се све то негативно понашање интензивирало. Ана ћути, посвећена деци и моли се Господу да помогне њеном мужу, да спозна прави пут и да крене њиме. Она, попут жена мироносица, дубоко верује да тако треба. Да ли ће и њој Анђео помоћи, као што је учинио пре 2000 година?

Данас молитвено прослављамо апостола и јеванђелисту Марка. Проповедао у Египту. Мученички пострадала, али се није одрекао Исуса Христа.
Нека би нам жене мироносице и свети апостол и јеванђелиста Марко буду пример да и ми не одричемо се Христа, ни у најтежим животним недаћама.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.