Велика Госпојина

А кад путоваху и он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју.
И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову.
А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.
А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много,
А само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети.“

Много волим данашњу јеванђелску причу о Марији и Марти. Ова прича нам говори колико је слушање речи Божије важно. Ако то преведемо на свакодневни живот – говори о неопходности присуства богослужењима. Лако је наћи изговор, али ако одлазак на богослужење схватимо као жртву коју приносимо Господу онда не би требало да нам буде тешко. Уосталом, како можемо очекивати да нам Господ помогне кад нам буде потребно ако ми нисмо спремни да принесемо једну тако малу жртву

Не знам да ли знате колико странаца долази у Србију и одушевљава се свим оним што ми прихватамо као нешто нормално. Мени су посебно фасцинантни сви они који оду у храм светог Саве и остану без текста.

Лепо је гледати њихове искрене реакције, лепо је уживати у снимцима нечега што и на мене оставља изузетно јак утисак. Али, толико снимање храма (и било које друге цркве) некако разводњава осећај духовности које то место носи са собом. Слично као што телевизијски пренос Божићне или Васкршње литургије у душу верника не уноси благодат као физичко присуство на литургији, у храму.
Разумем ја њихово одушевљење и потребу да тај осећај поделе са другима (зар не радимо и ми исто то када прочитамо одличну књигу, када се заљубимо па бисмо само о њему причали…). Потребно је велико животно искуство и мудрост коју то искуство доноси да бисмо схватили да и та најснажнија осећања треба сачувати у себи. Угледајмо се на пресвету Богородицу о којој свети владика Николај каже: „Ми имамо, браћо, свега неколико речи записаних у Јеванђељу, што их је изрекла Пресвета Богородица. Све те њене речи односе се на величање Бога. Она је била ћутљива према људима, али је душа њена непрестано разговарала с Богом. Сваког дана и часа она је налазила нови разлог и повод да велича Бога. Кад би се могла знати и записати сва њена величања Бога кроз цели јој живот, о колико би то великих књига изнело!“ Не каже наш народ без разлога „Ћутање је злато“. Сви знамо народне изреке, али никако да почнемо да живимо по њима. И, шта ћемо сад?!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.