Недеља 14. по Духовима

И одговарајући Исус опет им рече у причама говорећи:
Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме.
И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи.
Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу.
А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју;
А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише.
И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали.
Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне.
Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу.
И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију.
А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо.
И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.
Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.
Јер су многи звани, али је мало изабраних.

Морам признати да ме ова прича и даље збуњује. Једна од контрадикторности које не могу себи да објасним тако да их прихватим без поговора (ко сам ја уопште да бих могла било шта приговорити
Речи Господњој?!).
Али, у светлу недавних догађаја почињем да наслућујем њен смисао (или бар оно што мени делује логично). Наиме, човек прави свадбу за свог сина. Јесте позвао све људе на ту свадбу, да не би пропала храна коју је спремио. Али, није смањио очекивања од гостију. То је његова кућа, он има пуно право да захтева поштовање његових правила у њој.
Требало би и ми да почнемо тако да се понашамо, да схватимо да свако има право са својом приватном имовином да ради шта хоће. Али, домови здравља и школе нису приватно власништво (знам ја да постоје и приватни, али не причам о њима). То су државне установе у којима треба да се поштују државни закони, а не да се појединци понашају као да је њихово приватно власништво. Или још горе, да се две сукобљене стране понашају као наследници на оставинској расправи.
Потребна је промена свести свих запослених, да схвате шта се сме, а шта не. Потребно је морално уздизање свих нас, како бисмо могли сагледати проблем из више различитих углова, па своје понашање и своје ставове кориговати у складу са тим. Важно је исправно поставити приоритете, а не да на врху листе приоритета ставимо психичко злостављање других!
Лепо је Господ говорио да увек треба да кренемо од себе, да најпре променимо себе, а други ће следити наш пример. Чак и да га не следе, ми ћемо знати да живимо по исправним начелима, онако како Бог од нас очекује!
Тачно је да нису сви наставници подобни за рад са децом. Али, исто тако је тачно да је велики број родитеља превише заштитнички настројен. Не презају ни од чега да би заштитили своје дете. Нису свесни да треба да их науче да живот је непрестана борба, да у тој борби некад губе, некад побеђују, али да увек треба да буду достојанствени. На крају животног пута најважније ће бити да ли смо током живота били људи или нељуди. Све зависи од нас!
Деца нису наше власништво. Бог нам их је дао на старање док гостујемо на земљи. Управо због тога је наша одговорност што се тиче њиховог васпитања велика. Они који то на време схвате имају велике шансе да посао васпитања одраде на најбољи начин!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.