25. октобра 2022.

Победа над машинама

Кажу да су људи некада имали имена сачињена од неколико речи: лично име, средње име, породично име, презиме, надимак, титула… зависно од обичаја који су владали у том народу. Осим тога, сваки човек имао је лични документ у коме су писали подаци о родитељима, датум рођења, и слично. Тада су постојале прославе рођендана које су представљале прилику за дружења. Време се мерило од рођендана до рођендана, људи су бројали године…
А онда је дошло савршено друштво. Имена су постала речи састављене од бројева и слова и у имену су били садржани сви подаци о човеку. Приступ овим подацима имали су само запослени у Здравственом центру који су на основу тих података и здравственог стања правили план формалног образовања, исхране… Нико није знао датум свог рођења, тако да нису постојале прославе рођендана. Деловало је да тај систем постоји одувек, и да не постоји проток времена, након што се заврши формално образовање. Књиге нису постојале, а историја се није учила, што је и логично у друштву у коме не тече време, тако да је већина људи веровала да овакав систем постоји одувек.
Живот изван града био је много опуштенији. Јо218ван је дуго времена након што је распоређен на фарму млечних производа близу града живео по градском режиму. Стоку је изводио на испашу рано ујутру, проводио цео дан на ливади и враћао се са стоком у поподневним сатима, мужа је била аутоматизована, као и процес производње. Након муже, до сутрадан ујутру, имао је јако пуно слободног времена. Тако да је, врло брзо, схватио да се од њега очекује само да у одређеним тренуцима у току дана достави производе по списку који је добијао за недељу дана унапред. Роботокамиони су долазили, преузимали пошиљке и одлазили. Остатак времена могао је да ради све што је желео. Није имао програм исхране и вежби, јер се сматрало да људи на селу свакако воде здрав живот.
Након неког времена почео је да се дружи са научницима из оближње истраживачке станице, који су проучавали утицај временских прилика на квалитет млечних производа и предлагали мере како да се тај утицај смањи или преокрене у корист квалитета. И њихов живот је био потпуно опуштен, а имали су приступ и централном рачунару, у коме су се чували подаци о свим житељима новог друштва, али и архива свега што је претходило.
Јо218ван је полако, стидљиво почео да проучава приче људи који су живели изван града. Комуникација међу њима била је много интензивнија, са много мање контроле и цензуре него комуникација у граду. Дошао је до закључка да приче о именима и рођенданима сигурно имају основа. Али, тај део архиве био је заштићен. Изазов за све, да прођу систем заштите, да докажу да су супериорнији од машина које су владале савршеним људском друштвом. Многи су желели да сазнају податке о себи, о свом пореклу, о томе да ли имају браћу или сестре – људска радозналост не може се потпуно угушити.
И тако су Јо218ван и тим научника кренули у поход освајања архиве централног рачунара. Знали су да ће успети да разбију шифру, то није био проблем. Требало је све то урадити тако да остану неоткривени. Посебан задатак је добио Јо218ван – да осмисли начин комуникације са људима из града. Тако су паралелно прикупљали податке из архиве и развијали систем обојених сенки. Годинама су радили на овим пројектима.
Подаци које су прикупили из архива прослеђивани су околним фармерима и научним станицама. Они су те податке анализирали и класификовали. Јо218ван је нарочито био узбуђен када је сазнао да има млађег брата, који треба да постане програмер робота за рударске послове. За њега је спремао посебну, плаву сенку, осећајући да ће та сенка покренути и у том младићу снагу коју је и сам поседовао. Већина људи у граду била је потпуно роботизована. Нада је постојала у младим људима, који тек излазе из система формалног образовања, а нису ангажовани у Здравственом или Образовном центру. Пет28ар је био један од њих.
Јо218ван је детаљно проучавао све што је било забележено о његовом брату. Сва психолошка тестирања, све моторичке реакције, све оцене са прецизним образложењима. Имао је утисак као да су заједно одрасли. Тако је и пројектовао плаву сенку. Желео је да она пренесе сва осећања која је имао. Па, ипак, постојала је мала доза страха – шта, ако се уплаши. Дуго је радио на плавој сенци. Остале, намењене другим младићима и девојкама (њих је било много мање, јер је највећи број жена био ангажован за рађање), показале су се као добар начин комуникације. Ширила се, полако, мрежа тихих побуњеника. Јутро када је плава сенка успоставила контакт са младићем по имену Пет28ар било је почетак тихе револуције. А оног дивног јутра када се на вестима чуло „Није у људској природи да живи попут робота. Човек треба да јавно искаже своје мишљење. Креативност је оно што разликује човека од робота“, Јо218ван био је толико узбуђен, јер је знао да ће коначно упознати свог брата. И био је тако поносан на себе што је снагом своје воље и удруженог рада људи око себе покренут процес враћања људскости.
Јо218ван је пришао младићу који је уживао у додиру сунчевих зрака на свом лицу. Смешио се. Када га је Пет28ар погледао, осмехнуо се. Иако су се први пут видели, осмех на њиховим лицима био је знак потпуног препознавања. Некада се говорило „крв није вода“, а ова два пронађена брата била су прави доказ истинитости те тврдње.