25. октобра 2022.

Соњина прича

Соња је била прави пример „штребера“ – у школи увек све петице, увек на свим такмичењима најбоља, одличан студент, факултет завршен у року са високим просеком, посао о коме су сви сањали. Брак, деца… Све је ишло спонтано… Сви су веровали да живи идиличним животом. Али, нико није знао шта се крије иза затворених врата. Патријархално васпитана, много тога се подразумевало. Муж је увек био у праву. Она, чак и поред своје докторске титуле, није смела говорити док је муж нешто не пита. А питао је углавном „Шта има за ручак“, „Кад ће та вечера“ и „Где ми је одело које треба да обучем“. Жена нема право на слободу мишљења, јер је Бог жену створио да ћути и слуша! То што жена ради ван куће не значи ништа. Њена плата иде у кућу, за све што треба да купи – муж даје одобрење. Када дође кући треба спремити ручак, вечеру, кућу довести и ред. Синови, наравно, не раде ништа, јер кућа је женски посао. Ћерка покушава да „побегне“, тако да од ње помоћи нема. Сама, у паклу, а муж за сваку „ситницу“ примењује драконске васпитне методе. Током година извежбала се да сакрије трагове и да набаци осмех на лице који не говори ништа. Није јој дозвољавао да се шминка, код фризера је ишла у његовој пратњи, да он исконтролоше шта ради и какву фризуру добија. Он се јавно приказивао као диван мушкарац, прави каваљер, па су сви око њих његово понашање доживљавали као доказ искрене љубави. Многе жене су јој завиделе, јер су одавали утисак складног брака, испуњеног љубављу и срећом. Само је Соња знала колико јој је тешко ноћу да заспи из страха од његовог додира. У сексу никада није уживала, јер су је научили да жена не треба да ужива, да је то њена брачна обавеза. Али, временом су његови додири, чак и они који наговештавају секс, били све грубљи и грубљи. Ћутала је, гутала сузе и молила Бога да све прође. Али, никако није пролазило, било је све горе. Прочитала је причу о савршеном свету, у коме је сваки тренутак дана испланиран, где човек не мора ништа да мисли. Осетила је хладне жмарце како јој силазе низ кичму. Она већ живи у таквом свету. И у том тренутку је схватила да има јако пуно жена које живе као она. И све ћуте, јер су тако научене. Једини начин да им помогне је да почне да прича о томе. Она више нема шта да изгуби, осим живота, а шта јој вреди живот који сваког дана постаје све гори пакао?! Знала је да ће изазвати буру негативних коментара када јавно каже шта проживљава. Ако ће то бар једној жени помоћи да схвати, и да прекине пре него што се закопа као Соња – она ће бити задовољна. „Зовем се Соња и жртва сам породичног насиља…“ Почела је своју јавну исповест као што на филмовима зависници почињу своје представљање у „анонимним алкохоличарима“. Описала је цео свој живот, све што је доживљавала до најситнијих детаља. Без шминке, да виде се трагови његовог васпитавања. Можда је другима било чудно што не плаче, али она суза одавно нема. Истрошила их је док је била млађа, кријући се у купатилу после сваког преваспитавања. Колико пута је помишљала да скочи кроз прозор и оконча свој живот, али због деце није могла. „И тако, на прагу својих „златних година“, ја желим да женама које имају живот попут мог покажем да нису саме, да чак и образоване жене могу начинити погрешне изборе и направити себи пакао од живота. А то не сме ниједна жена себи да дозволи. Нико нема право да се иживљава над нама, да нас вређа и понижава. Жена не сме да ћути и трпи насиље. Све почиње безазлено – речима које не изазивају сумњу „Жена није господар од својега тијела, него муж“ (тако заиста и пише у Светом писму, али пише и следеће „тако и муж није господар од својега тијела, него жена“, али то нико не спомиње!), „жене, будите покорне својим мужевима“… Све су то наводи из Светог писма, али извучени из контекста и погрешно интерпретирани. Најважнију заповест из Светог писма некако сви заборављају „Љуби ближњега свога као самога себе“ Ако ти жена није ближњи, ко јесте?!“ После ове исповести Соња је, очекивано, доживела много, много непријатности. Остала је без посла, породица и пријатељи су је напустили. Знала је да је деца неће разумети, али је болело што су је се и њени родитељи одрекли. Живи у Сигурној кући, сама, изолована од свих… А онда је једног дана стигло писмо „Драга Соња, хвала ти што си ми помогла да схватим да је његово патријархално васпитање само параван за злостављање. Сва његова слаткоречивост толико је личила на све оно што си ти описивала. Зато сам се одмах спаковала и отишла“ Таквих писама почело је да пристиже све више. Све више и жена и мушкараца давало јој је подршку. „Овог јутра, док пијем кафу на таласима слободе коју донела ми је храброст да јавно прикажем пакао у коме сам живела, захвална сам свима који су ми пружили подршку. Очекује ме сусрет са децом коме се искрено радујем, јер сада знам да су и они разумели на прави начин све што се десило. Мој живот више није пакао. Коначно могу дисати пуним плућима!“