Category: Ана пише

На крају II разреда

На почетку другог разреда смо учили множење и штампану латиницу. Ишли смо: у Бранковину, у РТС, у Струганик, на Тару, у Музеј ваздухопловства… Учествовали смо: на Раковичком карневалу, на „60. Змајевим дечијим играма“, а учествовали смо и на међународном такмичењу „Кенгур без граница“ и ја сам прошла на финално такмичење. У Новом Саду смо глумили представу „Снежна краљица“. Умало да заборавим да смо ишли на Аду Циганлију. Да будем искрена и не лажем али се бојим III разреда и можда ће учитељица Јелена бити строжа. Никада нећу заборавити „венчање“ са Душаном Вучинићем из II4. То је било лудо вече. Не свиђа ми се што завршавамо други разред основне школе, али се радујем трећем.
Предлог за учитељицу и другаре. Да одмах на почетку трећег разреда направимо мајце „III3 цареви“.

Ана Филиповић

КРАЈ!

Путовање у свемир

Одлетела сам ракетом​ у свемир. Шетала сам по Месецу и одједном сам угледала како ми у сусрет иду фламенко плесачице. Баш сам се лепо играла са њима. После тога су ме училе кораке из фламенка. Нажалост, то је кратко трајало. Оне су морале да иду, а ја сам наставила своју шетњу по Месецу. Чинило ми се да их познајем од почетка живота.
Изненада сам наишла на ЦРНУ РУПУ. О, неее, прогутала ме је Црна рупа! Мислила сам да је то био последњи тренутак мог живота. Затворила сам очи како ништа не бих видела. Осетила сам како ме неко вуче на горе. Радовала сам се када ме је непознати човек избавио. Био је то ЧАРОБЊАК. Захвалила сам му се и обећала да никада више нећу ићи у свемир без њега. У знак захвалности ракетом сам га одвезла кући. Од тада више никада нисам ишла у свемир без њега. Била је то баш узбудљива АВАНТУРА!

Ана Филиповић

КРАЈ!

Сложна породица

У месецу априлу, у групи Читалиште лепоте и слободе на фејсбуку, тема месеца биле су бајке. Ја сам се опробала у писању бајке, и мој покушај је, заједно са бајкама других блогерки, објављен на блогу Причава. Баш сам поносна 🙂
Пре неки дан Ана је за домаћи имала задатак: „Настави бајку „Био једном један цар и имао…“ “ И написала је дивну бајку:
Наставите са читањем

Анино учешће на литерарном конкурсу Црвеног крста

Пре двадесетак дана Црвени крст је расписао литерарни конкурс са две теме: „Моје жеље, моја права“ и „Дечја права, снага, моћ“. Из Аниног одељења је учествовало десетак радова. На нивоу општине прва три места су заузели радови Аниних другара из одељења.
Наставите са читањем

Мачке на ливади

Након што су, заједно са учитељицом, саставили „Химну I-3“ добили су за домаћи да ко хоће/жели/може, уз помоћ маме/тате/бабе/деде, покуша да напише песму. Тема слободна. Ана је написала симпатичну песму о мачкама и мишевима:

Мачке на ливади

Писменост

Моје упознавање са Интернетом било је давне 1997. Да вас подсетим – то је било време ’95-це, YUSCII фонтова, пискутавих модема брзине од незамисливо великих 2400бпс, после су се појавили 4800… све до 56к, већина комуникације преко интернета обављала се преко терминала (текстуални режим рада), mirc (графички програм за четовање) се тек касније појавио… Тада НИЈЕ ПОСТОЈАЛО системско решење за знакове који нису били део ASCII стандарда, односно енглеског алфабета, тако да није била реткост налетети на текстове куцане латиницом без наших слова или у онлајн комуникацији употребу сх, цх и свих осталих „шуштања“.
Данас системско решење за ЋИРИЛИЦУ постоји и на рачунарима и на (паметним) телефонима тако да за мене оправдања за латиницу без наших слова или још горе за „шуштаву“ латиницу НЕМА! Разумем ја да је број „тастера“ на ћириличној тастатури на телефону са екраном на додир већи од броја „тастера“ на латиничној, па су самим тим и „тастери“ мањи, али бар (паметни) телефон може да се окрене за 90°, па се добију мало већи „тастери“. Мада, постоје људи који још увек користе телефоне са обичном тастатуром, у њима нема ћириличних слова, тако да ме латиничне СМС поруке не чуде (иако их шаљу и власници паметних телефона!)

Оно што ми, ипак, више смета од „ошишане“ и „шуштаве“ латинице је елементарно непознавање правописа, а још више потреба тих људи да бране своју неписменост креативношћу! Елементарна писменост се учи у првим разредима основне школе. Остатак школовања је надградња (и утврђивање градива!)

Ани је прошле године (док је Ана била предшколац) другарица (која је тад завршавала први разред) поклонила причу коју је сама написала:

прича о дуги

Мене је одушевила чињеница да они у школи уче да пишу приче. Нисам ни обратила пажњу на рукопис!
Кад је Анина учитељица завршила СВА штампана слова почела је да уводи правила писања великог слова: прво је било на почетку реченице и прво слово имена, па су временом проширили на презимена, градове, села, планине… Сва писана слова су одавно завршили, и сад се правила писања повећавају. И учитељица инсистира на њима. Радили су врсте реченица, па самим тим и стављање одговарајућег интерпункцијског знака на крају реченице. Полако почињу да употребљавају и зарез и наводнике. Све приче које пишу – пишу писаним словима!
Мислим да је то једини исправан пут, да одмах на почетку прихвате и усвоје правила, и она после постају део њих.
Недавно су имали за задатак да на основу слика напишу басну, дају јој наслов, потпишу се и напишу поуку:
два пса

Можда бих ја неке реченице написала другачије, можда бих… Али, ово је састављала и писала (потпуно самостално) девојчица од 7,5 година!

Ја нисам језичар, и можда ми се и поткраде нека грешка, поготово што су се нека правила променила од онога како смо ми учили у школи. Али, трудим се да пишем исправно. Друге не исправљам, јер то није мој посао. Прихватам критику и трудим се да пратим неколико „језичких“ блогова и страница, јер увек могу сазнати нешто ново 🙂

Необични Снешко Белић

Још док нису савладали сва штампана слова, добијали су задатак да напишу причу на основу низа слика (при чему је могла и по нека реч – асоцијација за сваку слику), или да доврше започету причу (могло је и да се нацрта, али је Ана редовно одабирала да пише). Сада су задаци већ озбиљнији. Пре неки дан су имали задатак да напишу једну зимску причу. Након тога, претпоследњи дан наставе (њима је то био последњи „радни“ дан, пошто су последњег дана имали „журку“) на часу су почели причу на основу задатих речи, па да заврше кући. И, наравно, да илуструју причу.

Ана је пустила машти на вољу, тако да смо добили једну … бајку, па сам одлучила да је објавим и то у рукопису: