Category: копирано са мреже
„Куда идеш, народе мој?“ – Милунка Петровић
Најгоре што се може догодити једној држави јесте да њене очи ослепе и мозак постане склон забораву. Када ослепи један грађанин, он очима оних који га воле, види.
Шта се догоди уколико држава ослепи? Ко ће бити њена светлост, ко ће њој помоћи? Шта се догоди уколико мозак једне државе почне да заборавља? Куда она онда иде? Куда иде народ?
Наставите са читањем
„ЈАДНИЧАК“ – Драгутин Минић Карло
При изласку из фабрике, тајкуна су у дворишту сачекали смркнути радници. Један од њих је носио транспарент „Деца нам гладују“. Викали су и млатарали рукама тражећи веће плате. Тајкун се није збунио. Попео се на један сандук и обратио окупљенима:
– Пријатељи, ово су тешка времена. Видите да је светска криза, коју можемо да превазиђемо само ако смо сложни. Да сви трпимо подједнако… Наставите са читањем
„Апостолима са Кошара Последњи плотун“ – Невен Милаковић
Посвећујем свима онима који животе дадоше за српско Косово и Метохију, а данас га неки други продају. Нарочито посвећујем једном веома драгом човеку, који преживео је пакао Кошара, али за живот после тога није имао снаге!
Лозанка Радоичић, мајка хероја Владимир Радојичић (23.03.1979. – 30.09.1998.):
„Предизборно обећање“ – Слободан Симић
Неколико сати је остало до предизборне тишине. Да их искористим и поделим са вама ову причу, коју почетком кампање прочитах на фејсбуку:
Први састанак Изборног штаба Искусне странке почео је жустро.
– Људи, шта више чекамо! – викао је један с брадом. – Морамо хитно да одлучимо шта да обећамо нашим гласачима! Па избори су за месец дана! Гласачи жељно чекају!
– Немој ти ту много да се дерњаш! – ућуткао га је Председник странке. – Зато смо се данас овде и окупили, господо. Да лепо и смирено смислимо предизборно обећање за наредне изборе. Дакле, да чујем ваше предлоге?
Наставите са читањем
„Хеј, нисам ти то причала“ – Момо Капор
„Дакле, ако се несрећно заљубите, а ваша несрећна љубав вас не шљиви, открићу вам лек, како да се излечите. Тај лек се тражи већ вековима, а ја сам га ипак прва пронашла још 1970. у априлу.
Ствар је у основи проста:
Замислите онога кога волите, а он не воли вас, када копа нос!
Онда га замислите како срче супу.
И како умаче прстима хлеб у сафт од печења, а маст му цури низ браду!
Па га замислите у пругастој пиџами која нема два дугмета.
Па онда, кад чита свој хороскоп у WЦ-у, и тако га замислите!
Кад лаже. Кад је кукавица. Кад прође покрај просјака а не да му ни кинте, као нема ситно; кад пере зубе а пена му избије на уста, као да је бесан.
Па онда кад износи ђубре у кофи и кад прстима одлепљује ону артију што је на дну, а она се сва растолеже.
Па кад гланца своје ципеле.
Па га замислите кад чеше ножне прсте, и кад гризе нокте, и кад књава отворених уста као мртва риба.
Замислите га у свим оним ситуацијама и позама које мрзите код себе, па ако се и онда не одљубите – е, онда вам, богами, неће помоћи ни трансплантација срца, ни климатско лечење у Рогашкој Слатини, ни наградни излет у Венецију, ни боравак код баке у Књажевцу, онда вам неће помоћи ни психијатар, па ни најбољи специјалиста за питање срца као што сам ја, на пример!“
Момо Капор
преко Nebojsa Rakovic
„Шта очекујете од Нове године?“ – Данијела Стојковић
Пред сам крај године, негде почетком децембра, једно питање почиње да нас прогони са насловница часописа и интернет потрала. „Шта очекујете од Нове године?“. Велико знак питања зури у нас и притиска све до последњег откуцаја у поноћ. Таман када би требало подвући црту и одморити од силних жеља, покушаја, успеха и падова, заустављени у фото финишу, суочавамо се са новим одлукама за Нову годину. Шта све очекујемо? Сигурно да нам се срећна оствари, и то баш онако како смо замислили. Онда да нам донесе оно што гласно сањамо и, као неким чудом, испуни жеље које ћутимо годинама. Затим, да буде боља од претходне, јер и да је најдивнија била, увек може боље, неко нас је убедио. И тако саставимо списак и чекамо. Поноћ. Узбуђени као деца, потпуно верујући и предајући се тој чаролији, потпомогнутој шљокицама са истих тих насловница. Чекамо. Да нам Нова година донесе све оно што желимо. И тако сваког 31.децембра.
Наставите са читањем
Новогодишња бајка
Дворац је украшаван са посебном пажњом. Принцеза је наредила дворјанима да пазе на сваки детаљ, изабрала најлепше украсе, осветлила сваки угао свог дома. Кројачице су јој сашиле посебно лепу хаљину, украшену драгим камењем. Све је требало да буде спремно за долазак принца и дочек Нове године.
Наставите са читањем
Менаџери и инжењери
Путник у балону са врућим ваздухом је изгубио оријентацију. Спустио је балон ниже и угледао једну жену на тлу. Спустио се још ниже и позвао жену:
– „Опростите, можете ли ми помоћи? Обећао сам једном пријатељу да ћу се наћи са њим, али не знам где се налазим.“
Наставите са читањем
„Зелене очи моје мајке“ – ОљаКа
Још један текст драге блогерке Оље. Повод – још један дан који посвећујемо онима који су нас напустили… Сећајмо их се, јер док их се сећамо – они и даље живе…
Једном, давно, док сам још била девојчица, написала сам песму о очима моје мајке. Имала је сличан наслов овој. Моја мама је много волела те стихове посвећене њој и дуго је чувала ту свеску у коју сам ја записивала своје, како сам их називала, записе у тренутку инспирације. Не знам где се загубила та свеска, али знам да су ми ове године, на дан кад ми је ужасно недостајала моја мама, петог јула, у ноћи, наврли ови стихови и једноставно сам морала да их забележим.
Можда и немају неку списатељску вредност, али сам сигурна да ће она, којој су посвећени, препознати љубав коју сам хтела њој да искажем, као и некада давно.
Човек се временом помири са губитком најдражих, али тај губитак никада не преболи.
„Заблуда“ – OljaKa
Лутајући данас блогосфером, налетех на текст који ми је измамио сузе. Вероватно зато што је и моја рана сувише свежа… Желим га поделити са свима вама… Можда се још неко пронађе у стиховима у њему записаним:
cy3a 