Category: са других блогова
„Апостолима са Кошара Последњи плотун“ – Невен Милаковић
Посвећујем свима онима који животе дадоше за српско Косово и Метохију, а данас га неки други продају. Нарочито посвећујем једном веома драгом човеку, који преживео је пакао Кошара, али за живот после тога није имао снаге!
Лозанка Радоичић, мајка хероја Владимир Радојичић (23.03.1979. – 30.09.1998.):
„Зелене очи моје мајке“ – ОљаКа
Још један текст драге блогерке Оље. Повод – још један дан који посвећујемо онима који су нас напустили… Сећајмо их се, јер док их се сећамо – они и даље живе…
Једном, давно, док сам још била девојчица, написала сам песму о очима моје мајке. Имала је сличан наслов овој. Моја мама је много волела те стихове посвећене њој и дуго је чувала ту свеску у коју сам ја записивала своје, како сам их називала, записе у тренутку инспирације. Не знам где се загубила та свеска, али знам да су ми ове године, на дан кад ми је ужасно недостајала моја мама, петог јула, у ноћи, наврли ови стихови и једноставно сам морала да их забележим.
Можда и немају неку списатељску вредност, али сам сигурна да ће она, којој су посвећени, препознати љубав коју сам хтела њој да искажем, као и некада давно.
Човек се временом помири са губитком најдражих, али тај губитак никада не преболи.
„Заблуда“ – OljaKa
Лутајући данас блогосфером, налетех на текст који ми је измамио сузе. Вероватно зато што је и моја рана сувише свежа… Желим га поделити са свима вама… Можда се још неко пронађе у стиховима у њему записаним:
„Шта и како замишљам?” – Demijurg
Замишљам двоје младих људи, момка и девојку, који се воле, држе за руке и верују у неки нови, хумани свет. Они су дубоко свесни друштва у коме живе. Свесни су примитивизма и малограђанштине која их окружује, свесни су лажи и уцена које допиру са свих страна, али и поред тога они су оптимисти и они се боре.
Њихова слобода је јача од несреће којом су окружени, јер се заснива на бујању младости, вери у живот и у људе. Они нису дегенерисани начином живота који воде, они се не опијају, не вире им шприцеви испод рукава, не иживљавају се над другима. Они живе и настоје и другима да улепшају живот. Држе се заједно. Чувају једно друго. Искрени су, драги, лепи и насмејани. Они су симбол слободе. Они су слобода. Они су извор који својом бистрином чисти све пред собом. Они су песма…
немам ја времена за ово
Пријатељица, доста старија од мене, тридесет и више година. Виделе смо се пре само седам дана, насмејале једна другој у пролазу и размениле пар речи, по коју шалу.
Данас она лежи у болници, чека операцију у понедељак, можда је неће ни дочекати, а сигурно јој не може много ни помоћи. Мисли да има цисту на мозгу и да се због тога онесвестила пре неколико дана. Има рак мозга и метастазе на плућима…
Лекар јој рекао да мора остати у болници због даљих испитивања, она одговара: „не могу, мужу ми није добро, морам да водим рачуна о њему“, доктор објашњава да мора остати, а она опет: „кћер ми има двоје мале деце, не може све сама“, доктор стрпљиво доказује да мора водити рачуна о себи, а она већ изнервирана: „аман, докторе, немам ја времена за ово!“
И шта сада? Цели дан се мислим, где журимо и шта морамо и где ћемо стићи, а како ли ће сви све моћи без нас.
Снаћиће се и муж и кћер и син и кућни љубимац и прљави судови и …, само нас неће бити и колико год журирили хоћемо ли стићи урадити оно што „морамо“?
преко nemam ja vremena za ovo
„Молба” – miwka
Молимо уважене политичке елите
да се под хитно преселите и живите
тамо где и ваши налогодавци из света
који вас плаћају парама из нашег буџета
па са њихових казана мало кусајте
и пред њима се самоуверено бусајте
у груди напумпаним од цинизма
тек то би био ваш искрен доказ патриотизма
и немојте се секирати како вам живе земљаци
некако ћемо се и без ваше памети снаћи
преко Molba
„Моја бака“ – Веселинка Стојковић
Стижем из школе
И све своје невоље
Пред баку износим.
Гледа ме, гледа,
Па каже ми да пркосим,
Само тако с невољама
Могу да се носим.
„МОЈА ОТАЏБИНА” – Алекса Шантић
Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.
„На Газиместану” – Милан Ракић
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
„Разлог” – Бранка Зенг
Поступак има своје
пре и после…
Разумљиво или не
објашњење.
Ништа не настаје
од ништа…
Постаје од нечега
у први мах невидљивог.
cy3a 