Category: књижевна зрнца
„СВЕТ ЈЕ СПОЈ РАЗЛИЧИТОСТИ“ – Цветана Рајовић
Не волим да путујем. Никада нисам имала потребу за новим или за променама. Волим свој живот и не треба ми ништа више од онога што тренутно поседујем. Ипак, ево ме, у аутобусу сам. Одлазим далеко, у непознато, потпуно сама.
„Шољица кафе” – Иван Цанкар
Много пута у животу огрешио сам се о човека кога сам волео. Такав грех је као грех против Светог Духа: не прашта се ни на овом ни на оном свету. Неизбрисив је, незабораван. Кадкад мирује дуге године, као да се угасио у срцу, изгубио, утопио у немирном животу. Изненада усред весеља или ноћу, кад се уплашен пробудиш из ружног сна, падне на душу тешко сећање, заболи и запече толиком снагом као да је грех учињен у том истом тренутку. Свако друго сећање лако је избрисати кајањем и благом мишљу – али ово није могуће избрисати. Црна мрља је на срцу и остаће ту вечито.
Наставите читање
„ИМАТИ И НЕМАТИ” – Момо Капор
Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.
Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.
Девојчица каже мајци: „Нема…”
Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.
Мајка каже: „Погледај још мало…”, и дете поново ишчезава у ђубрету.
Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.
Шиничи Хоши – „Поклон из свемира“
Једна научнофантастична прича. Вреди је прочитати. Објављена је у „Политикином забавнику“, 20.5.1988., а ја „случајно“ налетех на њу овог лета.
– Погледај! На оној планети дешавају се многе нуклеарне експлозије.
– Ох! Ако је њихова култура достигла тај ступањ развоја, боље да прионемо на посао. Пошаљимо им одмах уобичајени дар.
Овај разговор се водио између два домороца Рула, планете у удаљеном углу васионе. Кратко време после тога са Рула је лансирана у свемир једна ракета.
„1. јануар“ – Душко Радовић
Данас је први дан, почетак.
Желим вам да вас не боли оно што вас је болело,
а да вас воли оно што вас није волело.
Желим да вам деца буду боља од вас, да се
више ви хвалите њима него они вама.
о самоћи
Не треба се плашити самоће.
Она је племенита, она је део нашег живота,
баш као и окупљање.
Али њу не може свако да издржи!
Она није за слабе, који непрестано морају
да буду окружени другима
да би заборавили колико су слаби.
И не може свако из своје самоће,
попут шкољке, обликовати бисер
и поклонити га другима.
Јер, познато је: не прави свака шкољка бисер.
Највећи број њих служи само за јело.
Момо Капор
преко Radmila Šarančić
„Бонтон” – Звонимир Балог
Непрекидно слушамо како треба слиједити примјер одраслих. Одрасли су, тако барем сами за себе кажу, искуснији, паметнији. Одрасли знаду увијек како треба у којој прилици поступити. Они знају одговор на све. Не само да знаду која је лијева а која десна страна, што је горе а што доље… одрасли знаду и што је добро а што зло.
Према томе, ако се мама и тата у говору служе простим ријечима, ни ти не биРај ријечи. Диже ли отац ноге на стол пошто се врати с посла, да би у том положају прочитао новине – и ти слиједи његов примјер.
„Учење…“ – Хорхе Луис Борхес
После извесног времена видиш суптилну разлику између дати руку и заробити душу.
Неко схвати да љубав не значи спавати са неким и да дружење не значи сигурност,
да пупољци нису одговор и поклон није обавеза и почињеш прихватати грешке
уздигнуте главе и широм отворених очију.
И научиш планирати данас јер сутра је несигурно,
а будућност се може распасти на пола пута
и после извесног времена схватиш да, ако претераш, Сунце пече до бола.
Наставите читање
„Драги моји лопови“ – Момо Капор
Ја сам добро и здраво, као што и вама од Бога желим здравље. Извините што вам се јављам са закашњењем, али тек данас ми дођоше до руку новине у којима вам је посвећена једна цела страна. Какав публицитет! Па, знате ли ви уопште шта све треба да уради неки сироти певач па да добије толико новинског простора? За свега четири бедна реда у рубрици „Клуб познатих“ он, на пример, мора да се бар једанпут годишње разведе, бар два пута скочи одевен у неки базен или, ако ништа друго, макар слупа нов аутомобил. А ви – ништа! Само калауз у браву. Браво!
„Бебе“ – Јелица Грегановић
Једна дивна, духовита прича која описује догодовштине родитеља док им деца одрастају, односно догодовштине деце док одрастају. Ех, да сам је раније читала, наша купања би сигурно изгледала много другачије 😉
Аутор је Јелица Грегановић, прича је објављена у књизи „Причи никад краја“
Надам се да ћете се и ви, бар мало насмејати:
Донела ми другарица, јутрос, да чувам Марина. Беба Марин, као што је ред у ово доба године, обучен као мече, испод две капе и капуљаче вири носић као дугме. Спава Марин као буба. Само зечје мрдају цуцла и носић. Гледам Марина, права реклама за дизање наталитета и мирног сна… а мени на памет пада само то колико година нисмо спавали због таквих, наших Марина… спавање је било привилегија, невезана за природне потребе. Спава Марин, а ја мислим „Шта ли ноћу радиш, кад сад тако мирно спаваш?”
cy3a 