Category: осликана поезија

„Усним те често“ – Саша Мићковић

Материце… Празник наших мајки… Препун љубави и топлине… Чак и они чија мајка је отишла на пут без повратка, сете се овог дана своје мајке, и уз сузу у оку, на уснама им, ипак, затитра осмех благ… За њих (и све нас) објављујем ову дивну песму-сонет о мајци, изванредног сонет-мајстора Саше Мићковића:

Ноћас сам те мртву усањао мама,
а била си топла, нестварна и блага.
У бескрају светлиш небескога плама,
умилнога лица, свило мека драга.

У једном си трену испружила руке,
дотакла ми сузне, уцакљене очи.
Кад се сан разломи распарам јауке,
и детињством мојим опет туга точи.

Наставите са читањем →

„Шта је дом“ – Недељко Попадић

Дом нису тапете,
ни теписи лепи.
Дом је кад за тебе
неко брине, стрепи.

Дом нису ролетне,
ни зидови голи.
Дом је кад ти неко
шапне да те воли.

Наставите са читањем →

„Отаџбина моја“ – Алекса Шантић

Не плачем само с болом свога срца
Рад` земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

Наставите са читањем →