Кроз целу основну школу ниједна приредба није прошла а да ја не рецитујем. И данас памтим колико сам труда уложила како бих песму На цести Петровачкој што изражајније одрецитовала.

Наставите са читањем →

Тражим помиловање за Десанку и за њене стихове уз које смо одрастали и уз које треба да одрастају и наша деца. Ово је мој избор из збирке коју покушавају да избаце из школског програма за средње школе!

Наставите са читањем →

У лед се претвори звезда
Мрачном кабаницом огрнут месец
На небу потоп смрти плима
Сунце са куршумом ко цветом на челу
Цео је свет је на носилима
Час видим гугутку црну час врану белу Наставите са читањем →

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чаћа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна! Наставите са читањем →

Ја сам рођен у цвећу ливада;
чувах стада покрај реке Груже
ал’ заволех девојку из града
са уснама ко пупољак руже.

Беле руке а прсти ко дирке
причаху ми најнежније бајке.
Залуд уздах из груди пастирке,
залуд сузе моје старе мајке. Наставите са читањем →

Три милиона и један мрав живе, раде и спавају
у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу.
Они имају куће на спрат, на три, на девет спратова,
они навијају будилнике на пет, да би се на време пробудили.
Тачно у пет зазвони милион сатова,
тада мрави устају, галаме, праве збрку,
облаче се, перу зубе у трку,
када зазвони шест нема никога у граду;
сви су на раду. Наставите са читањем →

Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.

Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају. Наставите са читањем →