Category: из виртуелног света

„Последња сеоба Срба“ – Јагода А. Маринковић

У лед се претвори звезда
Мрачном кабаницом огрнут месец
На небу потоп смрти плима
Сунце са куршумом ко цветом на челу
Цео је свет је на носилима
Час видим гугутку црну час врану белу Наставите са читањем

„Зашто пишемо ћирилицу?“ – Нина Павловић

На празник светих Ћирила и Методија учинило ми се прикладно да са вама поделим ову песму коју написао је један ђак првак, још пре десет година 🙂

Ћирилица, српско писмо,
Једно слово – један глас,
Врло лако за учење,
Српској деци то је спас. Наставите са читањем

„АЗБУЧНА ПЕСМА (Арсенијев сан о Ђурђевдану)“ – Милица Бакрач

Акростих – српска азбука

Ако љубави нестане, рака за реч је спремна.
Близина наша престане, и снага моја земна…
Води не дам да пресахне, усне ћу да ти крепим!
Грудима снагу удахнем – вид вратим очима слепим.
Доћи ћу у свануће! – Донети хлеб и росу!
Ђурђевдан уденуће цвет један у твоју косу!
Ехом љубавног заноса, јутро ће да се гласне…
Жена моја, тамнокоса, уз мене до вечери касне,
Златоусто песме певаће – то грло њено танано!
И коњаник опит заспаће, у крило њено млађано!
Јастуче, бела јој рука, постеља, кожа мека…
Коњаник, крај њеног струка сневаће поља далека,
Ливаде, пределе давне, и ону детињства реку,
Љиљане, походе славне – врисак, чемер и јеку,
Мелеме, ране и клетве – бег далек у непознато…
Небо, српове, жетве, руку – и на њој злато!

<!–more–>

Њиву – њу често снева! Негде далеко – Она…
Од јесени воћњак зрева! Недеља! Причест! Звона!
Празнично јутро! Кућу… погачу на сред стола,
Располовљену и врућу – поглед мутан од бола!
Сету! – Јер негде спрема, њега, рођено своје,
Тамо, где ближњих нема, где дуги дани се броје!
Ћилим предивних боја – у сну се опет јави!
Уз мајку колевка моја! Марама мајци на глави!

Фреска… Кандило, свеће! Све на тамјан мирише!
Хладно ми! Не, јутро неће доћи док Она дише!
Цела ноћ к’о живот цео, на меком јастуку – струку!
Чежњиво, постељом хладном ја тражим њену руку!
Џаба коњаник скочи, и мучног прокле сана,
Што однесе њене очи и овог Ђурђевдана…

Милица Бакрач

„Мишеви туђе животе живе“ – Недељко Попадић

Мишеви често зборе о лаву.
Мишеви туђе животе живе.
Ал‘ су без даха од свога страха.
Лава не воле. Ал‘ му се диве. Наставите са читањем

„Апел на разум“ – Кристина Анђелковић

Лично бих замолила родитеље младе
да припазе мало шта дечица раде.
Јер ипак та мала божанствена створења
будући су људи и нова поколења.

Телефони,рачунари и остале справице
уништиће децу и паметне главице.
Тако ће израсти у магарце и ћурке,
пустите их напоље да играју се жмурке.

Наставите са читањем

„Брат ми у походе“ – Љиљана Браловић

Када село обуче недељу,
и Цвети изненаде капију,
мој брат на леђа пригрне пролеће,
за шајкачу задене свитање,
па оседла прашњаве друмове
да ми на крсно име донесе весеље.

Наставите са читањем

„СТАЗОМ БОЛА“ – Рада Јањушић

Пред распећем клечим свезаног стомака,
погнутих рамена, од бремена тешка,
пролиле се сузе, као пелин свака,
и питам се, Боже, чија је то грешка.

Док из муља вадим живот, као смеће,
од смрада ми тешког понестаје даха,
у граду без дјеце, гдје бујица креће,
сијући за собом дрвореде страха.

Наставите са читањем

„Да не буде више рата” – Миљана Стевић

Шапнула је Дрина Сави
једну причу о поплави.
– Ријешила сам, Саво, сестро,
да се врати све на мјесто.
Излићу се из корита,
потопићу поља жита.
Путеве ћу потопити
и кровове све прекрити.
Да подсјетим срца многа,
шта је братство,
шта је слога.
Наставите са читањем

„Огањ над Србијом“ – Саша Мићковић

ОГАЊ НАД СРБИЈОМ

Деци која су страдала 1999. од НАТО агресије

I

Деведесет девете ватра капље по нама,
Маглуштина Србијом, ваздух у чађном диму.
Расушене колевке ратна језа прелама,
Содомијски владари у крволочном тиму.

Наставите са читањем

„Злочин и казна“ – Миодраг Томић Стублински

На истоку сунце не исходи,
Над Србијом надвила се тама,
Злочинци су стално на слободи,
А Србија к`о сироче сама!

Наставите са читањем