Власник једне продавнице држао је изнад врата натпис на коме је писало “Псићи на продају”. Натписи на неки начин привлаче и децу, па је сасвим природно што је један мали дечак стао испред тог знака и власника запитао: “За колико новца намеравате да продате те кучиће?” Наставите читање →

У некој земљи један будаласт човек крену да лаже и обећава народу брда и долине, али и да вара људе и отима од слабијих.

– Ма пусти будалу! – говорили су о њему, не схватајући га озбиљно.

Али, пошто му се слабо ко супроставио, будали су се придружили још неки и он постаде сила.

Наставите читање →

Познато је како је кнез Милош у младости својој служио код неког домаћина газда Аксентија у селу Добрињу. Доцније је Милош постао усташ и војвода и кнез. Као кнез и господар малене сељачке државе сети се Милош свога негдашњег газде Аксентија, па га позове к себи у госте. Када Аксентије дође, кнез Милош га срдачно дочека и задржа дуже времена као свога госта. Па кад су се наразговарали о свему што је било и прошло, поведе домаћин свога госта да му покаже благајну државну. У благајни је лежао разнолик новац, гомиле и вреће сребра и злата и бакра. Задиви се Аксентије видећи толико благо како никад нигде није видео. А кнезу беше мило што се Аксентије тако задиви сабраној и уштеђеној имовини народној. Па хтеде се кнезу да мало искуша овога простог и неписменог сељака (какав је и он био), па му рече:
– Газда Аксо, чиниш волико, много си ти мени добра учинио кад сам служио код тебе. Не знам како да ти се одужим. Него ево узми од овога блага колико ти драго.
Аксентије се мало замисли, погледа у оне гомиле државнога блага, очи му заводнише од суза, па ће рећи кнезу:
– Господару, ово је заједничко благо целог народа. Па кад би свак одавде узео колико би хтео, брзо би тога блага нестало. Одавде се не узима него се овде додаје.
И рекавши ово, узе кесу иза појаса, раздреши гајтан, па извади два сребрна цванцика и баци на ону гомилу.

преко Сајт Посвећен Српској Историји

Неки је младић имао савршено срце. Није било ожиљака ни зареза на њему.
Сви су се слагали да је његово срце најлепше. Младић је био јако поносан и све се више и гласније хвалио својим прелепим срцем.
Изненада се појавио старац и рекао:
– Зашто твоје срце није тако лепо као моје?
Наставите читање →

Старији човек из Оклахоме је назвао свог сина у Њујорк и рекао му: „Сине, жао ми је што ћу да ти упропастим дан, али морам да ти кажем да се твоја мајка и ја разводимо; 45 година брака… и после толико мучења морам да кажем да је готово.“
– „Тата, о чему то говорш?“, син се драо на сав глас.
Наставите читање →

Дрвосечи је упала секира у реку, а на његове тужбалице појави се Бог и пружи му златну секиру, па упита:
– Је ли то твоја секира?
– Не, није.
Бог следећег трена пружи сребрну секиру и упита:
– Је ли то твоја секира?
– Не, није.
На крају, Бог му понуди обичну секиру и за награду за искреност дозволи му да задржи све три понуђене секире.
Наставите читање →

Не некад давно и не негде далеко него сад и ту, врло близу, живе Мали човек и његова сестра Мала жена, син и ћерка Великог човека и Велике жене. Живе у једном малом, ситном граду који је велики само онима који у њему живе. Јер таквих је градова више од 20 у земљи у којој је Ситни град, таквих је земаља 20 на планети Земљи, таквих је планета више од 2000 у Млечном путу, таквих је галаксија безброј у Васељени.

Наставите читање →

Једна је учитељица једног дана замолила своје ученике да на једном папиру напишу имена свих других ученика у разреду и да оставе мало места поред сваког имена. Тада је рекла ученицима да размисле што је најлепше што могу рећи о својим пријатељима, те да то напишу поред сваког имена. Цео је час прошао док су сви били готови, а пре изласка из разреда, папире су предали учитељици.

Преко викенда је учитељица написала свако име ученика на једном листу папира и навела све лепе придеве које су ученици написали о сваком појединачно. У понедељак је сваком ученику дала папир са његовим именом. Убрзо су се сви смешили. „Заиста?“, Чули су се шапати… „Нисам имао појма да неком нешто значим!“, „Нисам знала да се тако свиђам другима,“ били су коментари. Листе се касније нису више спомињале. Учитељица није знала јесу ли ученици дискутовали о томе међусобно или са својим родитељима, али то и није било важно. Вежба је испунила свој циљ. Ученици су били сретни.

Наставите читање →

Муж и жена су шездесет година живели заједно у браку у ниједно од њих није крило ништа од свог брачног партнера. Били су срећни, волели се, разговарали, помагали једно друго. Међу њима није било тајни.

Али супруга (тада већ старица) је чувала сандук на ормару и упозоравала више пута мужа да не отвара и не пита шта је у њему. Муж је поштовао њену жељу па тако није ни покушавао да сазна шта се крије у сандуку, све до оног дана кад му је жена веома ослабила и кад је доктор рекао да су јој дани одбројани. Тужан и несрећан муж је почео да размишља како ће постати удовац.

Наставите читање →

Прича о величанственој Љубави…

Једном давно, постојало је неко острво где су живела сва осећања: Срећа, Туга, Знање, и многа друга укључујући и Љубав. Један дан објављено је да ће острво на коме живе осећања бити потопљено, тако да су се они укрцали на чамце и отишли. Љубав је била једина која је остала. Желела да истраје све до последњег тренутка. Када је острво било скоро потопљено Љубав одлучи да затражи помоћ.
Наставите читање →