Истоку окренута,
срна под бором клечи,
моли се молитвом звериња,
без речи.
Од јутарњег сјаја
очи су јој црвене,
не види око себе ништа,
ни околно дрвеће,
ни језеро, ни мене.
Наставите са читањем →

Једна дивна, духовита прича која описује догодовштине родитеља док им деца одрастају, односно догодовштине деце док одрастају. Ех, да сам је раније читала, наша купања би сигурно изгледала много другачије 😉
Аутор је Јелица Грегановић, прича је објављена у књизи „Причи никад краја“
Надам се да ћете се и ви, бар мало насмејати:

Донела ми другарица, јутрос, да чувам Марина. Беба Марин, као што је ред у ово доба године, обучен као мече, испод две капе и капуљаче вири носић као дугме. Спава Марин као буба. Само зечје мрдају цуцла и носић. Гледам Марина, права реклама за дизање наталитета и мирног сна… а мени на памет пада само то колико година нисмо спавали због таквих, наших Марина… спавање је било привилегија, невезана за природне потребе. Спава Марин, а ја мислим „Шта ли ноћу радиш, кад сад тако мирно спаваш?”

Наставите са читањем →

Проћи ћу ја,
а проћи ће и пољане равне
покрај којих сам ходила;
проћи ћу ја,
а проћи ће и планине давне
изнад којих се високо
мисао моја сводила.

Проћи ћу ја,
а проћи ће и све што сам
мимогред или дубоко волела;
проћи ће све,
а проћи ћу и ја, мада ме је болела
душа наших неизбежних судбина.

Десанка Максимовић

Алхемичар је познавао легенду о Нарцису, лепом младићу који је ишао да посматра сопствену лепоту која се огледала у језеру.
Толико је био опчињен самим собом да је једног дана пао у језеро и утопио се. На месту где је пао никао је цвет који су назвали нарцис.
Али Оскар Вајлд није тако завршио ову причу.
Он је написао да су, када је Нарцис умро, дошле шумске нимфе и затекле дотле слатководно језеро претворено у крчаг сланих суза.
“Зашто плачеш?” – упиташе шумске нимфе.
Наставите са читањем →

Узети 12 месеци, добро их очистити од горчине, себичлука, цепидлачења и страха. Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или 31 дан, тако да је залиха довољна за годину дана.

Сваки дан посебно испунити надевом: од једне трећине рада, трећине душевне ведрине и трећине хумора – уз додатак три кашике оптимизма, једне кашике стрпљења, зрнцета ироније и прстохвата такта. Ту масу прелити обилно љубављу.

Готово јело украсити букетићем ситних пажњи и сервирати га сваког дана, са обавезном ведрином, уз шољу доброг освежавајућег чаја.

Мирослав Мика Антић
преко Mudre misli i izreke…

Провео сам сате, тога дана, са једном девојком. Прво смо шетали а након тога смо сели поред неког бајковитог места на Дунаву и посматрали реку. Рекла ми је да је то њено омиљено место а затим се брзо исправила и прошапутала, смешећи се, да је читав свет њено омиљено место. Посебно када је срећна. А била је те вечери… Ипак ово није прича о њој, та девојка заслужује много више простора, ово је прича о осећајима који су се будили један за другим док сам је посматрао. Ово је запис о нечему што до тада нисам знао да постоји у мени… Није то био не знам какав разговор, ништа нарочито али сам слушајући је откривао, у себи, нешто што до тада нисам осећао. Почео сам да откривам огромну љубав према свему, бескрајну, која превазилази поседовање, везаност. Посматрао сам је духовно, неким новим очима, оностраним, посматрао сам је као уметничко дело, као сунце које припада свима и сија за све. Посматрао сам је као цвет, као сестру. И десило ми се, по први пут, да ми се свиди нека девојка а да је не пожелим само за себе. По први пут нисам смишљао начин како да је освојим, или да још те вечери одемо у кревет. Не.

Наставите са читањем →