У воћњаку пуном стабала, где немирни ветар њише танке гране, један цврчак срео је тужног, уплаканог црва. Цврчак, будући да је био брижан, одмах је упитао свог пријатеља:

Наставите читање →

Јесенска јутра су била све хладнија и хладнија. Шумске животиње су остале у кућицама и правиле одијело за хладније вријеме. Мама јеж је звала малог јежа.

МАМА ЈЕЖ: Јежићу, јежићу мој малени, дођи да ти мама проба нови капутић.
ЈЕЖИЋ: Ево ме одмах! Овај капутић ми је мали, баш да пробам нови.
МАМА ЈЕЖ: Изволи мој мали сине! Пуно сам се намучила, не видим баш добро, тешко сам га сашила.
ЈЕЖ: Јој мама опет си ми сашила овај боцкави исти као стари. Не волим га и нећу га носити. Фуј!
МАМА ЈЕЖ: Али сине сви јежеви имају такав.
ЈЕЖИЋ: Кад су сви глупи. Ја нећу такав хоћу топлији и хоћу мекши и љепши. Саши ми као у маце.
МАМА ЈЕЖ: Јој сине ја сам јеж и не знам другачије да шијем.
ЈЕЖИЋ: Онда ако нећеш, ништа мајко, ја идем, наћи ћу неку другу мајку. Она ће ми сашити.
МАМА ЈЕЖ: Чекај сине, па нема нико двије мајке.
ЈЕЖИЋ: Довиђења мама, наљутио сам се и идем и да знаш велики сам ти ја никог се не плашим (оде). Како сви у овој шуми, сви имају лијеп капутић, само ја несретни јеж имам ружан.
Наставите читање →

На брду је расло дрво. На њему је висила румена јабука. Наишао је лопов. Попео се на дрво и кад је хтео да дохвати јабуку, грана се затресла и јабука је рекла: „Нисам ја за тебе“.
Откинула се, пала на земљу и почела да се котрља низ брдо. С пропланка су јабуку видели чобани.
– Гле лепе јабуке!
Настала је свађа око тога ко ју је први угледао. Сви потрчаше према њој. А јабука рече: „Нисам за вас“.
Скрене нагло и откотрља се даље. Котрљала се тако јабука, котрљала и наишла на два путника. Видели је и један и други , и помислили: „Лепе ли јабуке! Узећу је, али да не види мој сапутник“! А јабука рече: „Нисам за вас“.
Скрене и откотрља се даље преко ливаде. На ливади је спавао дечак, а девојчица је седела поред њега. Угледала је јабуку и рекла:
„О, дивне ли јабуке! Пробудићу брата, па ћемо је заједно појести“. А јабука се насмешила: „Ја сам за вас“. И докотрља се девојчици у крило.

Путовао пуж светом, па наишао на јежа који се из једног гаја селио у други, заједно са својим синчићем.
– Па како си прошао на путу? – упита јеж.
Наставите читање →

Живела три мачета – црно, сиво и бело.
Угледали су миша и појурили за њим.
Миш је ускочио у канту са млеком. Мачићи за њим. Али миш је утекао.
Из канте су изашла три бела мачета.
Три бела мачета су угледала жабу и бацила се на њу. Жаба је скочила и побегла у стари чунак. Мачићи за њом.
Из чунка је искочила жаба а за њом три црна мачета.
Три црна мачета угледала су рибу у виру и скочила за њом.
Риба је отпливала а из воде су изашла три мокра мачета.
Три мокра мачета пошла су кући. Успут су се осушили и стигли кући какви су и били: црно, сиво и бело.

Био једном један мали пас који је спавао на тепиху, одмах до софе. Изненада, док је сањао, зачуо је како неко каже „мијау“!
Псић подигну главу и погледа око себе: „Мора да сам сањао“. Погледа око себе и поново легне.

И таман кад је легао поново зачу „Мијау!“

Наставите читање →

Лица: Љиља, Бојан, Мики

Љиља седи и плаче. Долазе Бојан и Мики.

Бојан: Шта ти је?!… Зашто плачеш?

Љиља: Јао, јао!

Бојан: Кажи шта ти је, да знамо! Ако треба, да јаучемо и ми.

Љиља: Јао, љуља се! Наставите читање →

Први хладни дани опоменули су јежа Бодљивка да мора потражити дупљу у којој ће преспавати зиму. Смјестио се у пространој шупљини трулог дрвета. Да би му било топлије, завукао се у суво лишће.
Одједном га је притиснула нека тешка шапа.
– А јој! – јаукнуо је медо. – Одакле трње у мојој јазбини?
Разгрнуо је лишће и угледао незванога госта.
– Аха, то си ти, Бодљивко!
– Ја сам – бојажљиво је промуцао јеж.
– Овдје не можемо обојица зимовати – напоменуо је медо.
Наставите читање →