Category: моја размишљања

Писменост

Моје упознавање са Интернетом било је давне 1997. Да вас подсетим – то је било време ’95-це, YUSCII фонтова, пискутавих модема брзине од незамисливо великих 2400бпс, после су се појавили 4800… све до 56к, већина комуникације преко интернета обављала се преко терминала (текстуални режим рада), mirc (графички програм за четовање) се тек касније појавио… Тада НИЈЕ ПОСТОЈАЛО системско решење за знакове који нису били део ASCII стандарда, односно енглеског алфабета, тако да није била реткост налетети на текстове куцане латиницом без наших слова или у онлајн комуникацији употребу сх, цх и свих осталих „шуштања“.
Данас системско решење за ЋИРИЛИЦУ постоји и на рачунарима и на (паметним) телефонима тако да за мене оправдања за латиницу без наших слова или још горе за „шуштаву“ латиницу НЕМА! Разумем ја да је број „тастера“ на ћириличној тастатури на телефону са екраном на додир већи од броја „тастера“ на латиничној, па су самим тим и „тастери“ мањи, али бар (паметни) телефон може да се окрене за 90°, па се добију мало већи „тастери“. Мада, постоје људи који још увек користе телефоне са обичном тастатуром, у њима нема ћириличних слова, тако да ме латиничне СМС поруке не чуде (иако их шаљу и власници паметних телефона!)

Оно што ми, ипак, више смета од „ошишане“ и „шуштаве“ латинице је елементарно непознавање правописа, а још више потреба тих људи да бране своју неписменост креативношћу! Елементарна писменост се учи у првим разредима основне школе. Остатак школовања је надградња (и утврђивање градива!)

Ани је прошле године (док је Ана била предшколац) другарица (која је тад завршавала први разред) поклонила причу коју је сама написала:

прича о дуги

Мене је одушевила чињеница да они у школи уче да пишу приче. Нисам ни обратила пажњу на рукопис!
Кад је Анина учитељица завршила СВА штампана слова почела је да уводи правила писања великог слова: прво је било на почетку реченице и прво слово имена, па су временом проширили на презимена, градове, села, планине… Сва писана слова су одавно завршили, и сад се правила писања повећавају. И учитељица инсистира на њима. Радили су врсте реченица, па самим тим и стављање одговарајућег интерпункцијског знака на крају реченице. Полако почињу да употребљавају и зарез и наводнике. Све приче које пишу – пишу писаним словима!
Мислим да је то једини исправан пут, да одмах на почетку прихвате и усвоје правила, и она после постају део њих.
Недавно су имали за задатак да на основу слика напишу басну, дају јој наслов, потпишу се и напишу поуку:
два пса

Можда бих ја неке реченице написала другачије, можда бих… Али, ово је састављала и писала (потпуно самостално) девојчица од 7,5 година!

Ја нисам језичар, и можда ми се и поткраде нека грешка, поготово што су се нека правила променила од онога како смо ми учили у школи. Али, трудим се да пишем исправно. Друге не исправљам, јер то није мој посао. Прихватам критику и трудим се да пратим неколико „језичких“ блогова и страница, јер увек могу сазнати нешто ново 🙂

О посној храни

Она у посне колаче ставља белу чоколаду и желе. Када сам јој рекла да та бела чоколада није посна одговорила је „Пробала сам са посном белом чоколадом, али ми колачи нису лепи“
„Али, онда то нису посни колачи“
„Шта има везе“

Наставите са читањем

Свети Сава и парадокси српског друштва

Сетих се приче коју сам давно чула. Пошто ми се врзма по глави претходних дана, а не могу да је пронађем на интернету, записаћу је онако како се сећам:
Дошла Богородица са малим Исусом Христом у посету неком манастиру. Сви монаси се трудили око њих, да их угосте што боље. Један искушеник, који ништа друго није знао осим да жонглира, поче да жонглира. Мали Исус Христос поче да тапше и да се смеје, а Богородица благослови искушеника. Наставите са читањем

„желим му да осети љубав“

Налетех пре извесног времена на текст Опроштај или сећање на драге другаре, Хане Казазовић, познатије као Сајбербосанка. Ако још нисте читали њен блог, свратите – сигурно ћете наћи нешто за себе 🙂 Наставите са читањем

Потрошачко друштво

Колико год то не желимо да признамо, постали смо потрошачко друштво. Јер, како другачије објаснити потребу да СВАКИ сусрет са „драгим“ људима мора бити „зачињен“ поклоном?! Рођендани – мора се купити, или направити нешто! Слава – срамота је ићи празних руку, кафа и пиће/бомбоњера + чоколаде за децу више нису довољни! Нова година, Божић, Васкрс, дететова петица, стринина петнаеста плата… све су то поводи за пражњење џепова, за провлачење картица кроз апарате, за креативност на делу! Наставите са читањем

Дететове/родитељске жеље

Родитељи врло често, некад и несвесно, преносе своје амбиције и неостварене жеље на децу. Деца ту пројекцију родитељских жеља доживљавају као своје жеље. Због тога су деца глумаца врло често глумци, деца лекара лекари… Одрастају у том окружењу, тематика им је позната, можда има и генетике. Могу та деца бити врло успешна али се поставља питање „да ли су следили своју Личну легенду?“ Наставите са читањем

Почетак поста – ново размишљање…

Знате филм „Моја велика мрсна православна свадба“? Комедијица коју је могуће гледати хиљаду пута. И тако, при „хиљадитом“ гледању западне ми за око следећа сцена:
Тула је дошла сва усплахирена код Иана. Покушава да му објасни како она њега воли, како је много срећна са њим, али је њена породица несрећна. Покушава да га наговори да побегну негде и да се тајно венчају. Он јој на то каже како је много воли и како не треба да беже и да се тајно венчају јер би то испало као да се стиде. Она поново почиње са својом породицом има то он одговара: „Ти си део твоје породице и ја ћу учинити СВЕ што треба да ме они прихвате!

Наставите са читањем