Category: моја размишљања

Искреност

„Мама, шта је Света Гора?
Острво… У Грчкој
Значи, они који су у Грчкој могу да оду на Свету Гору
Само мушкарци
Зашто?
Зато што жене не смеју да иду на Свету Гору
Ја ћу се маскирати у мушкарца
Зар мислиш да Бог неће знати да си ти жена?!“

Наставите са читањем

Питање за крај

Сада, када још једна генерација матураната ступа у живот одраслих остаје питање шта смо сви ми учинили да они постану људи, колико ће они сутра бити спремни и способни да боре се са изазовима које живот носи! Да ли смо препознали величину проблема које неки од њих носе и покушали да им олакшамо тај терет? Да ли смо у њима гледали само статистичке податке, или смо сваком од њих прилазили као личностима, што они и јесу, и покушавали да их разумемо, посаветујемо, узмемо за руку да пружимо подршку, саслушамо? У одговору на ово питање треба узети и све случајеве вршњачког насиља, психичког и физичког злостављања о којима се причало, а још више о онима о којима се ћутало!

Наставите са читањем

Мало се хвалим

Човек је биће природе. А у природи постоји један устаљени циклус: рађање, живот током ког се дешавају разне промене и умирање. Зашто нам онда, упорно, намећу тај императив вечне младости, лепоте и здравља?! (При чему, ово последње – императив здравља, више се односи на визуелни део, да особа изгледа здраво!) У свакодневној трци, за парама, за послом, за ужицима свих врста, као да смо заборавили лепоту малих ствари… (Да се не лажемо – паре су потребне, али првенствено зато да нам омогуће испуњавање потреба!)

Наставите са читањем

О презименима

Знате ли причу о томе како су настала необична српска презимена?
Срби који су живели на просторима Аустроугарске приликом пописа, да би се успротивили Аустроугарској власти, сами себи су давали смешна имена. Касније су морали да их задрже, јер би изгубили сву имовину приликом промене презимена.
Мислим да већина људи у многим стварима​ ради на исти начин:
Не мисле о последицама, важно је само да зезну неког!

Писменост

Моје упознавање са Интернетом било је давне 1997. Да вас подсетим – то је било време ’95-це, YUSCII фонтова, пискутавих модема брзине од незамисливо великих 2400бпс, после су се појавили 4800… све до 56к, већина комуникације преко интернета обављала се преко терминала (текстуални режим рада), mirc (графички програм за четовање) се тек касније појавио… Тада НИЈЕ ПОСТОЈАЛО системско решење за знакове који нису били део ASCII стандарда, односно енглеског алфабета, тако да није била реткост налетети на текстове куцане латиницом без наших слова или у онлајн комуникацији употребу сх, цх и свих осталих „шуштања“.
Данас системско решење за ЋИРИЛИЦУ постоји и на рачунарима и на (паметним) телефонима тако да за мене оправдања за латиницу без наших слова или још горе за „шуштаву“ латиницу НЕМА! Разумем ја да је број „тастера“ на ћириличној тастатури на телефону са екраном на додир већи од броја „тастера“ на латиничној, па су самим тим и „тастери“ мањи, али бар (паметни) телефон може да се окрене за 90°, па се добију мало већи „тастери“. Мада, постоје људи који још увек користе телефоне са обичном тастатуром, у њима нема ћириличних слова, тако да ме латиничне СМС поруке не чуде (иако их шаљу и власници паметних телефона!)

Оно што ми, ипак, више смета од „ошишане“ и „шуштаве“ латинице је елементарно непознавање правописа, а још више потреба тих људи да бране своју неписменост креативношћу! Елементарна писменост се учи у првим разредима основне школе. Остатак школовања је надградња (и утврђивање градива!)

Ани је прошле године (док је Ана била предшколац) другарица (која је тад завршавала први разред) поклонила причу коју је сама написала:

прича о дуги

Мене је одушевила чињеница да они у школи уче да пишу приче. Нисам ни обратила пажњу на рукопис!
Кад је Анина учитељица завршила СВА штампана слова почела је да уводи правила писања великог слова: прво је било на почетку реченице и прво слово имена, па су временом проширили на презимена, градове, села, планине… Сва писана слова су одавно завршили, и сад се правила писања повећавају. И учитељица инсистира на њима. Радили су врсте реченица, па самим тим и стављање одговарајућег интерпункцијског знака на крају реченице. Полако почињу да употребљавају и зарез и наводнике. Све приче које пишу – пишу писаним словима!
Мислим да је то једини исправан пут, да одмах на почетку прихвате и усвоје правила, и она после постају део њих.
Недавно су имали за задатак да на основу слика напишу басну, дају јој наслов, потпишу се и напишу поуку:
два пса

Можда бих ја неке реченице написала другачије, можда бих… Али, ово је састављала и писала (потпуно самостално) девојчица од 7,5 година!

Ја нисам језичар, и можда ми се и поткраде нека грешка, поготово што су се нека правила променила од онога како смо ми учили у школи. Али, трудим се да пишем исправно. Друге не исправљам, јер то није мој посао. Прихватам критику и трудим се да пратим неколико „језичких“ блогова и страница, јер увек могу сазнати нешто ново 🙂

О посној храни

Она у посне колаче ставља белу чоколаду и желе. Када сам јој рекла да та бела чоколада није посна одговорила је „Пробала сам са посном белом чоколадом, али ми колачи нису лепи“
„Али, онда то нису посни колачи“
„Шта има везе“

Наставите са читањем

Свети Сава и парадокси српског друштва

Сетих се приче коју сам давно чула. Пошто ми се врзма по глави претходних дана, а не могу да је пронађем на интернету, записаћу је онако како се сећам:
Дошла Богородица са малим Исусом Христом у посету неком манастиру. Сви монаси се трудили око њих, да их угосте што боље. Један искушеник, који ништа друго није знао осим да жонглира, поче да жонглира. Мали Исус Христос поче да тапше и да се смеје, а Богородица благослови искушеника. Наставите са читањем