Category: мој ратни дневник

Пролеће 1992.

Урањам дубље у странице „ратног дневника”. Пролеће 1992. Почетак рата у Сарајеву.

Месецима раније већ се био надвио тамни облак. Одједном смо сви?! постали свесни свог народног идентитета. У међувремену неки су се одрекли српства, вероватно су закључили да им није исплативо. На тим страницама „испод тамног облака” било је пар записа, који били су само збуњени вапај детета које не зна шта се (и зашто) око њега дешава, између осталих и: 6. јули и Порука свим људима

Наставите са читањем

Рат

„Када размишљаш о рату,
помисли да је први испаљени метак
намењен теби.
Друкчије ћеш
о њему мислити“,
рекао је човек
који можда
није више жив.
Можда га је убио
један рат.

Наставите са читањем

додатак уз „ратни дневник“

Инспирисано текстом “Децу ти нећу опростити”:

Смрт мале Милице Ракић, та трагично-иронична смрт, постала је симбол страдања српског народа. Кроз питање „Зашто је то невино дете на тај начин морало да страда” питам(о) се „зашто српски народ мора оволико да страда”. На прво питање одговор зна Бог, али то њеним родитељима не може вратити Милицу, не може им надокнадити 14 година свакодневног преиспитивања „шта би Милица сада”, „како би Милица сада”… За њих време је стало!
Срби – толико склони самосажаљењу, углавном седе и кукају „зашто се нама то дешава”. Одрекли су се Господа, одрекли су се себе, продали душу ђаволу.
Док је народ у Хрватској и Босни гинуо – Срби у Србији су певали и веселили се. Док је народ тог крвавог пролећа ’99. гинуо – Срби су певали и веселили се. Боле сузе оних што изгубише најмилије, али још више боли себичност, безосећајност свих нас који певасмо на трговима. И данас Срби гледају „фарму”, „великог брата”, разне турске и индијске серије, гранд параду, бацају храну, док толико људи нема шта да једе, нема шта да обуче, нема где да спава.
Постоји изрека „Здрав човек има хиљаду жеља, болестан само једну”. (Оно што буди наду јесте чињеница да нисмо баш сасвим изгубили осећај за другог! IDE NA OPERACIJU: Srbija skupila više od 500.000 dolara za Tijanino srce!) Али, шта рећи за безумне, који и не схватају да су болесни? Господе, молим Те, отвори нам очи, омекшај нам срца, помози нам да спознамо Твој пут, да покајемо се и променимо свој живот. Нека буде Твоја Света воља и на нама грешнима, сада и увек и у све векове. АМИН


Многи су писали текстове о Милици, што само потврђује да њена смрт не може да нас остави равнодушнима. Ево два текста, са мени драгих блогова:
Милица Ракић – Децу ти НЕЋУ опростити
Milosrdni andjeo

мој ратни дневник

Отварам странице свог „ратног дневника”. Обухвата временски и географски два одвојена периода. Оба подједнако болна. У овим страницама има свега: различитих осећања, размишљања, виђења свега што се дешава(ло) око мене… Временска удаљеност донела мало мудрости, иако иза сваке написане речи стојим и данас… Преовладавају стихови, некако су ми били лакши за изношење осећања на површину, јер су горчина и бол у души били прејаки, ја сувише млада да бих разумела (не разумем ни данас!)…
Почињем са неколико насумично одабраних записа од пре 14 година:

Наставите са читањем