Category: поглед уназад
Мој живот је музика
Тог јутра из сна ме пробудила давно заборављена мелодија. Бахов оркестар за виолину, који сам некада давно вежбала на виолини, из дана у дан. Никада нисам достигла врхунски ниво извођења, али и данас уживам када га чујем.
Наставите са читањемНеколико „слика“ из детињства
Писма… Сећам се ишчекивања кад ће да стигне писамце… Сваки дан бих нестрпљиво провиривала у сандуче… А тек писање писама… Знало је да се одужи на неколико дана… Сећам се Милице из Шибеника, најдуже је била мој „pen friend“; Мирјане из (Титовог) Ужица; Драгане и Иване из Рушња и Цеце… некада су све заједно, на часовима писале писмо које ме је пар дана касније засмејавало…
Наставите са читањем
Песма о Србима
I
Можда смо били наивни,
живели у неко друго време,
толико друкчије од овог сад.
Можда смо били млади,
имали своје идеале,
ал’ све је сада иза нас.
Волели смо човека
више него Бога,
и мислили да смо најбољи.
„Неће нама нико ништа”,
мислили смо тада,
„сви су људи искрени”.
Ками – “Странац”
У гимназији ми је требало три године да схватим како треба да пишем лектиру. Можда и због тога, или зато што сам била у годинама када се свет око себе преиспитује, или зато што сам се и сама осећала као странац… Сачувала сам своју анализу Камијевог „Странца“. И данас се слажем са сваком речју коју сам тада написала.
мај/јун – месец суза
Ово је месец растанака: завршне приредбе у вртићима, растанак од учитељице, завршетак основне школе, завршетак средње школе… Сви ти догађаји набијени емоцијама и пуни суза. Сваки од њих означава крај… и почетак нечег новог.
А онда, годинама касније, сусрети препуни сећања измамљују стидљиве сузе које крију мешавину осећања.
Сећања
Данас се сећам само оних који „отишли су на небо“!
Сећам се пластичних аутомобилчића, које носио је по један у свакој руци… Памтим осмех…
четири године после…
Случајно… Обоје знамо да није…
Остала сам дужна да објавим оно записано оне вечери после првог сусрета:
Случајно…
Обоје знамо да није…
Свако носи свој бол у себи,
и колико год се трудили,
не можемо га сакрити…
Страх од непознатог,
и онај још већи – од већ виђеног…
Брате мој
Неке туге никада не нестану. Те године, кад је мој брат отишао из овог света, била сам само дете. Нисам била свесна шта се дешава (тек сам годинама касније, на сахрани једног другог детета избацила из себе сав бол и сузе сакупљане током година). Само сам збуњено, тихо крикнула:
cy3a 