Category: поетски записи

x година после првог сусрета

Пре неколико дана „прослависмо“ једну од наших годишњица – наш први сусрет. Писала сам већ како сам одмах после првог сусрета осећала да ћемо бити заједно, и то сам „доказала“ тиме што сам објавила „стихове“ записане навече, после првог сусрета. Поводом годишњице, објавила сам линк ка тој „песми“. Коментар испод тог линка: „Ne postoje slučajnosti. 🙂  I kako bi pesma izgledala na današnji dan?“ натерао ме да размислим, и ево како изгледа „песма“ на данашњи дан: Наставите са читањем

Advertisements

Ту, поред мене…

Ту, поред мене,
живе наизглед обична деца.
Обични људи
шетају градом
живећи своје обичне,
мале животе.
Природа лагано буди се,
а бабе и деде
парком шетају
док унуци трче
и играју се
под нежном сунчевом капом.
Срце моје утисака пуно
и смеје се
к’о дете мајчином лику.
Али, стихова извор пресушио,
речи су стале
к’о снег и кише!

Необична јесен

Новембар као новембар:
хладан, кишан и сив.
Меда спава у пећини,
као да није жив.

Природа лагано скида
шарене јесење капуте.
Птице селице отишле
у далеке крајеве јужне. Наставите са читањем

Понекад питам се…

Понекад, само понекад,
питам се,
не очекујући одговор.
Све је одавно речено,
све песме су већ написане,
све слике насликане,
све композиције одсвиране.
Уметност одавно
ка сумраку тежи…
Наставите са читањем

љубав не познаје границе

Јутрос сам прочитала занимљиву љубавну причу.

Један коментар је гласио „Љубав не зна за разлику у годинама“. А ја се сетих нечега што давно давно написах, и давно објавих на адреси.


Љубав не познаје границе!
Да ли то само су речи?
Зар нису Ромео и Јулија
због љубави у смрт морали прећи?

Љубав не познаје границе!
То био је идеал детињства нашег.
Ал’ након рата, мржње и крви
остасмо празни, к’о разбијене чаше.

Наставите са читањем

Стари храст

Велико црно стабло
тужно на ветру стоји;
док киша скида прашину лета,
умрло лишће на земљи броји.

Тај стари, уморни храст
на брежуљку стоји сам
и сваке јесени тихо умире
сањајући мирис пролећа.

Наставите са читањем