Category: прозни записи

Временска машина

Стојим испред временске машине. Остварење животног сна мог сина Милоша. Иако су сви говорили да је исти отац, једино сам ја у њему видела свог тату. Можда не толико ликом, али карактером је исти деда Пантелија. Обојица су цео живот маштала о путовању кроз време. Милош се родио након дедине смрти, тако да је његова фасцинација путовањем кроз време заиста чудновата сама по себи. Као да је деда Пантелија говорио кроз Милоша. И, коначно, остварење његовог сна. Или боље рећи – њиховог. Ја сам, као неко ко га је целог живота подржавао, добила част да прва испробам временску машину.

Наставите са читањем

Advertisements

Од Дембелије до Недођије

„Земља Дембелија је средњовековна митска земља изобиља, замишљено место удобности и лакоће где бреме средњовековног сељачког живота не постоји.“ Наставите са читањем

Бити (добар) човек

Пажњу јој је привукао наслов „ПОСЛЕ КОШАРА КОШАРЕ„. Док је читала текст „У времену када је оживела прича о караули и о момцима који су остали на мртвој стражи, не би било лоше да се подсетимо и момака које је караула заувек узела после ратних 1998-1999 година. Међу првима нас је напустио Азањац Дејан, момак који је тешко оболео због последица бомбардовања осиромашеним уранијумом. После њега одлази водник Шаранчић Александар, прекаљени ратник који је оформио групу „Громови” , званична верзија самоубиство. 24.03.2004. одлази најбољи међу једнакима Драган Грубић, отишао је онако како је и живео, настрадао је у саобраћајној несрећи док је помагао другоме. Јокић Дарко увек насмејан и спреман на шалу одлази после Грубог, самоубиство званична верзија. Пантић Андрија умире од леукемије, још један од нас који одлази од последица агресије осиромашеним уранијумом. Ово су момци које је караула узела после рата, а који су у рејону Кошара преживели пакао…“ није могла да заустави сузе. Сетила се колико јој је значио, колико је уживала у њиховом пријатељству… Можда јој је био само замена за давно изгубљеног брата… Па, ипак, прочитавши његово име у тексту, није могла а да се не сети тог трагичног децембра када их је заувек напустио. Наставите са читањем

Све те жеље

Ајшина мајка је била скромна жена. Ајша је то са поносом истицала. Обожавала је своју мајку и била је неизмерно захвална на дивном детињству пуном љубави које јој је пружила.

Наставите са читањем

Смирење и стрпљење

Једна кора од банане бачена на под прелила је чашу. Схватила је да неке ствари мора да промени! И почела да размишља: „Јуче је моје смирење пало у воду. Толико сам се трудила да достигнем неки минимум смирења. Цео пост сам покушавала да не галамим на децу, да не уносим никакву нервозу, да на све његове покушаје да ме изнервира останем смирена. Али, ђавоља кутија која је ушла у кућу, донела је раздор. Шта сам ја очекивала?!

Наставите са читањем

Невидљива књига

Седела је на празној аутобуској станици, са људима којима не зна имена и које никада више неће видети. Око њих је падала киша. У две торбе (једна пуна гардеробе, друга књига) стао је цео њен живот. Бар је тад мислила да је успела да спакује цео живот.

Наставите са читањем

Празници у Дечијем свету

Иако је неписано правило да је Дечији свет место љубави, где су сва деца равноправна, празнична еуфорија из света одраслих полако се преносила и у Дечији свет. Наставите са читањем

Тика, Мика и Жика

Стајали су близу улаза у школу, мало по страни од својих вршњака, а ипак свако за себе. Посматрали су раздрагане гомиле деце која се очигледно одавно знају и са страхом су се питали са ким ће провести наредне четири године. Осмехнули су се један другом са олакшањем када су схватили да су у истом одељењу.
Сва тројица су желела ову школу, јер их заиста интересује роботика. Друштво и провод им нису били приоритет. Па, ипак, пријало је сазнање да међу 30 бучних тинејџера постоји неко ко их разуме. Одмах су се препознали и постали Штреберска тројка. Није им сметало како их остали виде, били су довољни сами себи.

Наставите са читањем

Звиждук

Дан је мирисао на детињство. Седела је на клупи у парку и затворених очију ослушкивала дечију грају. Два мала дечака учила су да звижде. Смејуљила се њиховим неуспешним покушајима и упорности са којом су и даље покушавали. Сетила се својих другова из детињства, код којих је звиждук био прави кодирани језик који девојчице (осим ње) нису знале. Она им је била пајтос и зато никада није чула иза својих леђа онај чувени звиждук који је значио „Каква риба“ Поред њих се увек осећала сигурно, али никад женствено, јер они у њој нису видели девојчицу. Знала је и она да звижди, али никад није била у прилици да употреби тај звиждук, јер није знала како би ОН реаговао на ТАЈ звиждук иза својих леђа.

Наставите са читањем