Соња је била прави пример „штребера“ – у школи увек све петице, увек на свим такмичењима најбоља, одличан студент, факултет завршен у року са високим просеком, посао о коме су сви сањали. Брак, деца… Све је ишло спонтано… Сви су веровали да живи идиличним животом. Али, нико није знао шта се крије иза затворених врата. Патријархално васпитана, много тога се подразумевало. Муж је увек био у праву. Она, чак и поред своје докторске титуле, није смела говорити док је муж нешто не пита. А питао је углавном „Шта има за ручак“, „Кад ће та вечера“ и „Где ми је одело које треба да обучем“. Жена нема право на слободу мишљења, јер је Бог жену створио да ћути и слуша! То што жена ради ван куће не значи ништа. Њена плата иде у кућу, за све што треба да купи – муж даје одобрење. Када дође кући треба спремити ручак, вечеру, кућу довести и ред. Синови, наравно, не раде ништа, јер кућа је женски посао. Ћерка покушава да „побегне“, тако да од ње помоћи нема. Сама, у паклу, а муж за сваку „ситницу“ примењује драконске васпитне методе. Током година извежбала се да сакрије трагове и да набаци осмех на лице који не говори ништа. Није јој дозвољавао да се шминка, код фризера је ишла у његовој пратњи, да он исконтролоше шта ради и какву фризуру добија. Он се јавно приказивао као диван мушкарац, прави каваљер, па су сви око њих његово понашање доживљавали као доказ искрене љубави. Многе жене су јој завиделе, јер су одавали утисак складног брака, испуњеног љубављу и срећом. Само је Соња знала колико јој је тешко ноћу да заспи из страха од његовог додира. У сексу никада није уживала, јер су је научили да жена не треба да ужива, да је то њена брачна обавеза. Али, временом су његови додири, чак и они који наговештавају секс, били све грубљи и грубљи. Ћутала је, гутала сузе и молила Бога да све прође. Али, никако није пролазило, било је све горе. Прочитала је причу о савршеном свету, у коме је сваки тренутак дана испланиран, где човек не мора ништа да мисли. Осетила је хладне жмарце како јој силазе низ кичму. Она већ живи у таквом свету. И у том тренутку је схватила да има јако пуно жена које живе као она. И све ћуте, јер су тако научене. Једини начин да им помогне је да почне да прича о томе. Она више нема шта да изгуби, осим живота, а шта јој вреди живот који сваког дана постаје све гори пакао?! Знала је да ће изазвати буру негативних коментара када јавно каже шта проживљава. Ако ће то бар једној жени помоћи да схвати, и да прекине пре него што се закопа као Соња – она ће бити задовољна. „Зовем се Соња и жртва сам породичног насиља…“ Почела је своју јавну исповест као што на филмовима зависници почињу своје представљање у „анонимним алкохоличарима“. Описала је цео свој живот, све што је доживљавала до најситнијих детаља. Без шминке, да виде се трагови његовог васпитавања. Можда је другима било чудно што не плаче, али она суза одавно нема. Истрошила их је док је била млађа, кријући се у купатилу после сваког преваспитавања. Колико пута је помишљала да скочи кроз прозор и оконча свој живот, али због деце није могла. „И тако, на прагу својих „златних година“, ја желим да женама које имају живот попут мог покажем да нису саме, да чак и образоване жене могу начинити погрешне изборе и направити себи пакао од живота. А то не сме ниједна жена себи да дозволи. Нико нема право да се иживљава над нама, да нас вређа и понижава. Жена не сме да ћути и трпи насиље. Све почиње безазлено – речима које не изазивају сумњу „Жена није господар од својега тијела, него муж“ (тако заиста и пише у Светом писму, али пише и следеће „тако и муж није господар од својега тијела, него жена“, али то нико не спомиње!), „жене, будите покорне својим мужевима“… Све су то наводи из Светог писма, али извучени из контекста и погрешно интерпретирани. Најважнију заповест из Светог писма некако сви заборављају „Љуби ближњега свога као самога себе“ Ако ти жена није ближњи, ко јесте?!“ После ове исповести Соња је, очекивано, доживела много, много непријатности. Остала је без посла, породица и пријатељи су је напустили. Знала је да је деца неће разумети, али је болело што су је се и њени родитељи одрекли. Живи у Сигурној кући, сама, изолована од свих… А онда је једног дана стигло писмо „Драга Соња, хвала ти што си ми помогла да схватим да је његово патријархално васпитање само параван за злостављање. Сва његова слаткоречивост толико је личила на све оно што си ти описивала. Зато сам се одмах спаковала и отишла“ Таквих писама почело је да пристиже све више. Све више и жена и мушкараца давало јој је подршку. „Овог јутра, док пијем кафу на таласима слободе коју донела ми је храброст да јавно прикажем пакао у коме сам живела, захвална сам свима који су ми пружили подршку. Очекује ме сусрет са децом коме се искрено радујем, јер сада знам да су и они разумели на прави начин све што се десило. Мој живот више није пакао. Коначно могу дисати пуним плућима!“

Кажу да су људи некада имали имена сачињена од неколико речи: лично име, средње име, породично име, презиме, надимак, титула… зависно од обичаја који су владали у том народу. Осим тога, сваки човек имао је лични документ у коме су писали подаци о родитељима, датум рођења, и слично. Тада су постојале прославе рођендана које су представљале прилику за дружења. Време се мерило од рођендана до рођендана, људи су бројали године…
А онда је дошло савршено друштво. Имена су постала речи састављене од бројева и слова и у имену су били садржани сви подаци о човеку. Приступ овим подацима имали су само запослени у Здравственом центру који су на основу тих података и здравственог стања правили план формалног образовања, исхране… Нико није знао датум свог рођења, тако да нису постојале прославе рођендана. Деловало је да тај систем постоји одувек, и да не постоји проток времена, након што се заврши формално образовање. Књиге нису постојале, а историја се није учила, што је и логично у друштву у коме не тече време, тако да је већина људи веровала да овакав систем постоји одувек.
Живот изван града био је много опуштенији. Јо218ван је дуго времена након што је распоређен на фарму млечних производа близу града живео по градском режиму. Стоку је изводио на испашу рано ујутру, проводио цео дан на ливади и враћао се са стоком у поподневним сатима, мужа је била аутоматизована, као и процес производње. Након муже, до сутрадан ујутру, имао је јако пуно слободног времена. Тако да је, врло брзо, схватио да се од њега очекује само да у одређеним тренуцима у току дана достави производе по списку који је добијао за недељу дана унапред. Роботокамиони су долазили, преузимали пошиљке и одлазили. Остатак времена могао је да ради све што је желео. Није имао програм исхране и вежби, јер се сматрало да људи на селу свакако воде здрав живот.
Након неког времена почео је да се дружи са научницима из оближње истраживачке станице, који су проучавали утицај временских прилика на квалитет млечних производа и предлагали мере како да се тај утицај смањи или преокрене у корист квалитета. И њихов живот је био потпуно опуштен, а имали су приступ и централном рачунару, у коме су се чували подаци о свим житељима новог друштва, али и архива свега што је претходило.
Јо218ван је полако, стидљиво почео да проучава приче људи који су живели изван града. Комуникација међу њима била је много интензивнија, са много мање контроле и цензуре него комуникација у граду. Дошао је до закључка да приче о именима и рођенданима сигурно имају основа. Али, тај део архиве био је заштићен. Изазов за све, да прођу систем заштите, да докажу да су супериорнији од машина које су владале савршеним људском друштвом. Многи су желели да сазнају податке о себи, о свом пореклу, о томе да ли имају браћу или сестре – људска радозналост не може се потпуно угушити.
И тако су Јо218ван и тим научника кренули у поход освајања архиве централног рачунара. Знали су да ће успети да разбију шифру, то није био проблем. Требало је све то урадити тако да остану неоткривени. Посебан задатак је добио Јо218ван – да осмисли начин комуникације са људима из града. Тако су паралелно прикупљали податке из архиве и развијали систем обојених сенки. Годинама су радили на овим пројектима.
Подаци које су прикупили из архива прослеђивани су околним фармерима и научним станицама. Они су те податке анализирали и класификовали. Јо218ван је нарочито био узбуђен када је сазнао да има млађег брата, који треба да постане програмер робота за рударске послове. За њега је спремао посебну, плаву сенку, осећајући да ће та сенка покренути и у том младићу снагу коју је и сам поседовао. Већина људи у граду била је потпуно роботизована. Нада је постојала у младим људима, који тек излазе из система формалног образовања, а нису ангажовани у Здравственом или Образовном центру. Пет28ар је био један од њих.
Јо218ван је детаљно проучавао све што је било забележено о његовом брату. Сва психолошка тестирања, све моторичке реакције, све оцене са прецизним образложењима. Имао је утисак као да су заједно одрасли. Тако је и пројектовао плаву сенку. Желео је да она пренесе сва осећања која је имао. Па, ипак, постојала је мала доза страха – шта, ако се уплаши. Дуго је радио на плавој сенци. Остале, намењене другим младићима и девојкама (њих је било много мање, јер је највећи број жена био ангажован за рађање), показале су се као добар начин комуникације. Ширила се, полако, мрежа тихих побуњеника. Јутро када је плава сенка успоставила контакт са младићем по имену Пет28ар било је почетак тихе револуције. А оног дивног јутра када се на вестима чуло „Није у људској природи да живи попут робота. Човек треба да јавно искаже своје мишљење. Креативност је оно што разликује човека од робота“, Јо218ван био је толико узбуђен, јер је знао да ће коначно упознати свог брата. И био је тако поносан на себе што је снагом своје воље и удруженог рада људи око себе покренут процес враћања људскости.
Јо218ван је пришао младићу који је уживао у додиру сунчевих зрака на свом лицу. Смешио се. Када га је Пет28ар погледао, осмехнуо се. Иако су се први пут видели, осмех на њиховим лицима био је знак потпуног препознавања. Некада се говорило „крв није вода“, а ова два пронађена брата била су прави доказ истинитости те тврдње.

У центру града доминирале су три грађевине, три стуба нашег друштва:
– висока и широка бела зграда – Здравствени центар. У оквиру овог центра налазио се медицински део у коме су смештене лабораторије и стационар за породиље, ортопедске и непокретне пацијенте, прехрамбени део у коме су се на основу лекарских налаза и плана нутрициониста за сваког грађанина спремали сви оброци у току дана, и скуп разних сала за вежбање, јогу, теретане као трећи елеменат здравља. Сваки грађанин добијао је свој план вежби и сатницу тако да су ове вежбаонице увек биле попуњене. Све вежбе радиле су се под надзором стручњака из спортске медицине. За разлику од претходних времена када су се спортисти исцрпљивали у бесмисленим покушајима да победе једни друге, да победе биолошка ограничења својих тела данас спорт у том смислу није постојао, али је сваки грађанин имао обавезу да доследно спроводи свој план вежбања. У одређеним временским размацима план вежби се кориговао, зависно од стања организма.
– велика шарена зграда необичног облика представљала је Креативни центар. Ту су радили уметници свих врста, ту се креирао телевизијски програм који се емитовао у свим деловима града. Један телевизијски програм, са тачно дозираним садржајем. Информативне емисије су биле кратке, саопштавајући таксативно најновије информације. Забавни програм обухватао је читање књижевних дела, извођење музичких и балетских тачака, позоришне представе модификоване за емитовање преко телевизије. То је био сав културни живот – строго контролисан. Позоришта, биоскопи, концертне дворане нису постојале. Запослени у Креативном центру су једини имали одећу живих боја. Сви остали грађани носили су једнобојне униформе, а избор боја говорио је о узрасту и статусу. Креирање гардеробе обављали су модни стручњаци, а одржавање гардеробе било је, као и већина ствари, аутоматизовано. Сваког грађанина ујутро је сачекивала гардероба за тај дан. Слободе у облачењу није било.
– најважнија зграда – Образовни центар. Деца су од рођења била део система. Мајка је првих годину дана била у обавези да брине о детету, али у оквиру образовног центра где су се вршила редовна тестирања како би се дете до напуњених годину дана класификовало у ком правцу његово образовање треба да се развија. За свако дете правио се посебан план образовања, тако да школе нису постојале. Јесу постојале групе деце која прате исти предмет на истом нивоу, али свако дете имало је свој распоред дневних обавеза, тако да су „дружења“ вршњака била ограничена на максимално две заједничке групе недељно. О томе се строго водило рачуна. Формално образовање завршавало се са навршених 15 до 20 година када се вршио финални тест после кога су се упућивали на своје радне обавезе. Уколико је посао захтевао додатно образовање, то се дешавало у склопу радног времена и новог плана дневних обавеза који је у том случају обухватао посао, вежбање, додатно образовање и 5 сати спавања, јер су истраживања показала да је то за одрасле људе сасвим довољно.
Војска и полиција нису постојале. Ту врсту послова обављали су роботи. Превоз у граду такође је био аутоматизован. Сваки грађанин по одређеном распореду (одлазак на посао, враћање са посла) добијао је аутоматизовани моносед који га је превозио са једне локације на другу. Ресторани, туристичка путовања – све то није постојало. Дружења међу људима су била сведена на минимум, све се сводило на образовање и касније посао.
Пољопривредом су се бавили људи који су након одређеног степена образовања добили обавезујућу „препоруку“ за рад у пољопривреди. У том тренутку напуштали су град, селили се у сеоска подручја изван града и у град више никада нису долазили. Њихове производе прикупљали су роботи и транспортовали у прехрамбени део Здравственог центра где су се припремали оброци за сваког грађанина а након тога им се допремали помоћу робота чији је задатак био и да се увере да сваки грађанин поједе целу своју порцију.
Сви тешки послови, као што је рударство и све врсте индустрије, такође су били роботизовани. Људи су углавном радили послове надзора робота или њиховог програмирања.
Брак и породица нису постојали. Сваки грађанин живео је сам, у стану који се састојао од две просторије – купатило и стамбени простор где је јео и спавао. За рађање деце биле су задужене жене које су на основу својих медицинских тестова изабране и којима је то био једини задатак. Оне су живеле у Здравственом центру, осим годину дана после рођења детета када су, заједно са дететом, живеле у Образовном центру.
Шта се дешава са људима након смрти нико није знао.
Да, људско друштво је достигло своје савршенство у коме човек не размишља ништа, само спава, једе и иде на посао. Нема чак ни креативности, јер сви који раде у Креативном центру само понављају оно што је неко други написао.

Тог јутра младић Пет28ар кренуо је у свој последњи дан формалног образовања. Сутрадан почиње нови живот, као програмер робота за рударске послове. Радовао се том послу, зато што је имао добро радно време – сваки дан је ишао на посао, после посла имао је два сата вежбања и остатак дана проводио је у свом стану. Док је испред зграде чекао свој моносед да га одвезе у Образовни центар приметио је једну плаву сенку како пролеће поред њега. Ова сенка му је измамила осмех на лице. Он одавно осећа да није једини који није задовољан светом у коме живи. Плава сенка поново је пролетела и прошапутала „Човек је мисаоно биће. Ако човек не размишља он постаје робот“ Пет28ар је климнуо главом. У том тренутку је наишао моносед, а сенка се окренула око своје вертикалне осе и нестала.
Наредних дана комуникација са плавом сенком биће све интензивнија. Схватиће да многи пољопривредници и научни истраживачи који живе изван града шаљу своје сенке у град како би привукли људе као што је Пет28ар. Тиха побуна против система се развијала полако. Проблем јесте била комуникација, јер је цело друштво организовано тако да људи уопште не комуницирају међусобно. Нису постојале друштвене мреже, иако се сва пословна комуникација обављала путем информатичке мреже. Зато су развијени суптилни фацијални знаци које су побуњеници размењивали приликом мимоилажења или преко сенки разних боја. Цео систем је развијан полако, у тајности. Посао који је Пет28ар радио омогућавао му је да помоћу робота шаље тајне поруке побуњеницима изван града, али и да прима поруке од њих. Сви су са нестрпљењем чекали знак за почетак побуне.
На вестима се чуло „Није у људској природи да живи попут робота. Човек треба да јавно искаже своје мишљење. Креативност је оно што разликује човека од робота“ То је био дуго чекани знак за почетак побуне. Побуњеници су изашли на улице и почели да говоре своје стихове, афоризме и кратке приче, да свирају музику коју су стварали у тајности, да сликају, плешу… Схватили су да човек може бити слободан једино онда када може гласно да каже све оно о чему размишља. Дивно је чути жамор на улици, смех и музику која није долазила са телевизије.

Пет28ар је коначно уживао, први пут осећајући додир сунчевих зрака на свом лицу. Тек сад је схватио у каквом ужасном друштву живе, и радовао се што томе је дошао крај. Осврнуо се око себе и угледао цео град пробуђених људи који су осећали исто што и он. То је била снага коју је у дубини душе осећао, као и сви око њега. Човек може да трпи тиранију духа само до одређене тачке, али кад схвати да слобода мишљења нема цену нико му не може стати на пут. Нарочито не роботизована држава у којој се налази. Када се дух пробуди, сви окови тираније падају!

Ова прича је победила на конкурсу Тиранија духа удружења Популиарти и објављена је у зборнику Таласи слободе.

„Бако, бако… Зашто она тета држи кашику целом шаком, као беба и зашто пре сваког залогаја погледа да ли је неко гледа и зашто једе онако халапљиво, као да ће неко да јој украде тањир и зашто има чудан поглед?“ Као јуче да је било, сећам се свог првог сусрета са женом која је преживела пакао концентрационог логора. Људи око мене су причали о томе како је мршава, како једва хода, али на мене је најјачи утисак оставила ова сцена за ручком. Била сам дете, девојчица од 4-5 година, која је упркос рату око ње имала све. У мом сећању сам имала лаковане ципелице и сатенску хаљиницу и две кикице које су лепршале око главе, али вероватно сам била у обичној вутари и опанцима. Код нас је сваки путник намерник био добро дошао и пред сваког је постављан сто са оним што се нашло у кући: проја, парче козјег сира, чорба од зеља. Тако је и ова чудна жена ушла у мој живот.
Данима сам само стајала уз врата и посматрала је док једе. Ми деца смо јели за посебним столом и углавном смо брзо завршавали да што пре одемо да се играмо. Али, ја нисам могла да се играм док је ова жена била код нас. Ни са ким није причала, јела је брзо, као да јој је последње и склањала поглед од свих. Моја бака ми је рекла да су је усташе много мучиле и да се она зато плаши људи. Није ми било јасно зашто се мене плаши кад је ја нисам мучила, само сам хтела да се играмо заједно, да јој покажем своју куцу Жујку и шљиву од које које моја бака прави најукуснији џем. Бака се насмешила, помазила ме по коси у пустила да је гледам. Поштовала сам правило да се гости не узнемиравају, али нико ми није бранио да седим и да је гледам.
Једног дана, чудна жена ме погледала. Имала сам утисак да гледа кроз мене, негде далеко. Тада је први пут покушала да се насмеши, али једино што се видело била је болна гримаса и неки тужан бљесак у очима. Само је прошапутала „Јелка моја“. Изгледа да сам то само ја чула и видела, јер нико није реаговао. И ја сам се њој насмешила и она ме је тек тад приметила, склањајући поглед, окрећући се од мене.
Не знам колико је времена прошло док нас две нисмо почеле да причамо и да шетамо по селу као другарице. Једино је са мном хтела да прича и због ње су ме много раније него другу децу пребацили за велики сто. Та жена је у другим људима изазивала страх, само смо моја бака и ја у њој виделе напаћену душу која тражи мало љубави.
А онда је једног дивног пролећног дана, док су око нас цвркутале птице, чудна жена која се звала Марија, почела своју страшну причу. Тада сам сазнала да је „Јелка моја“ њена млађа сестра коју су усташе убиле на њене очи а на коју сам ја личила па је зато са мном хтела да прича. Њена прича је била толико страшна да ја нисам могла ни да плачем, а није могла ни Марија. Загрлиле смо се у шумарку који је био неми сведок јер су и птице ућутале док је Марија причала. Тада сам схватила зашто се онако понашала. Њен страх био је последица преживљених ужаса, али моја детиња чистота и љубав успеле су да у њој поново пробуде човека. Узела сам је за руку и отишле смо код попа Радивоја. Некако сам осећала да Марија не треба да живи са људима који не осећају њен бол и страх, а људи у нашем селу су гледали само себе. Поп Радивоје је Марију одвео у манастир Свете Петке, где је, са другим монахињама, бринула о болесној деци. Кажу да је њен осмех личио на осмехе тих болесних девојчица и да су се лепо разумеле.
Ја сам много година касније, осетила тај исконски страх који је од Марије направио „чудну жену“. Препознала сам шта се дешава, негде из дубине испливале су Маријине речи којима је описивала изглед монструма који су чинили та зверства. Одреаговала сам храбро, сачувала и себе и своје дете, осећајући Маријин осмех поноса и љубави!
Страх је једна од примарних емоција, али морамо научити како да га препознамо и како да га искористимо, да не би био „убица ума“ већ моћни савезник који руши све пред собом!

Села је на терасу, да попије прву јутарњу кафу, уз зраке излазећег сунца и цвркут птица. Сетила се оних мучних слика из Италије када су војним камионима возили преминуле од ковида ван града да би их сахранили. Пар дана пре тога читала је да је оно што је најстрашније чињеница да су пацијенти оболели од ковида који се налазе на интензивном лечењу потпуно сами! Тада је и одлучила да ће својој породици пружити сву могућу љубав, да сви запамте оно што је важно! Породични ручкови са или без повода, породични излети кад год време дозволи. За ових годину дана заиста су квалитетно проводили време заједно и зближили се. Посао обавља чешће од куће, али понекад мора ићи на посао. У превозу се нагледа свега – почевши од страха у очима оних који носе маске када им приђе неко без маске, до вређања када неко кине или се загрцне. Има ту и свађа, они који су се вакцинисали на сва уста бране своје мишљење, убеђујући оне који не желе да се вакцинишу понављајући фразе које су чули на телевизији не размишљајући колико је све то тачно. А тек кад почну да се препуцавају која вакцина је боља – све имунолог до имунолога! Иако воли да путује, стопирали су све планове који укључују прелазак границе, док се ово лудило не заврши. По Србији путују стално, тако да су је упознали поприлично добро. Не осуђује оне који путују, који желе да остваре привид нормалног живота. Свако има своје начине за борбу против лудила које нас окружује. Звук са рачунара је подсетио да њена онлајн смена, последња у овој радној недељи почиње. А сутра је викенд и нови излет са породицом.

Да се поново родим – волела бих да моја мајка није умрла док сам још била дете. Имала бих срећније детињство. Не би ме сви размазили и пуштали ми све на вољу. Можда бих била бољи човек.
Да се поново родим – потрудила бих се да одржим блискост са мужем. Не кажу без разлога да је брак рударски посао. Ја сам дозволила да се због својих себичних циљева и жеље за истеривање правде удаљим од човека који треба да буде друго тело моје душе. Зато и нисмо у стању да остваримо све наше жеље о срећном животу, о путовањима, о уживању у животу.
Да се поново родим – покушала бих да будем више за породицу а мање за свет. Погрешно је трудити се да пред светом изгледате као савршена породица, да свима другима помажеш и чиниш добра дела, а у породици не разговараш са снајом, са братом од тетке се свађаш због кућерка у селу које ниједно од вас двоје не користи. Није живот инстаграм или Фејсбук, а многи су тако живели и пре 50-100 година када није постојао интернет: све оне породичне фотографије где су сви срећни и насмејани, сви одласци на Славе, свадбе или крштења када се од деце очекивало да ћуте и слушају старије, јер се знало да у супротном код куће следе батине у најбољем случају, сва помоћ невољнима пред светом, да би сви видели како смо ми хришћани и волимо ближњега свога… Схватила сам да је превише фолирања свуда око нас, али ја не могу да се променим, такво понашање ми је усађено у гене, то је јаче од мене!
Да се поново родим – не бих дозволила да после смрти мог оца са браћом се свађам око наследства. Знам ја да по закону имам право на трећину али нико од нас ништа од тога у гроб однети неће, а мржња која између мене и старијег брата влада наноси бол свима нама. Са млађим братом сам се увек лепо слагала и још увек живимо у слози, али срце ме боли због старијег. Могли смо живети срећно, бити пример свима како је љубав међу браћом и сестрама могућа, али… Дозволили смо да предрасуде утичу на наше односе, а то никако нисмо смели да урадимо.
Да се поново родим – волела бих да са обе снајке имам здрав однос, пун љубави и међусобног поштовања; да са обе прије могу да планирам заједничка летовања или одласке у бању. Волела бих да нисам толики намћор и да нисам толико задрта да све мора да буде по мом. Али, тада то не бих била ја, и људи око мене били би ускраћени за своје важне животне лекције. Ништа у животу није случајно и свако од нас носи свој крст. Ја мој поносно носим и само понекад дозволим себи да маштам о неком другачијем животу!

Почело је као и свако друго вече на летовању – излазак у дискотеку на плажи, где смо се сви њихали у истом ритму. Другарице и ја смо приметиле групу преслатких младића који су нас посматрали и постепено нам се приближавали. Он је био најслађи, са предивним смеђим очима у којима сам просто нестајала. Одмах ми је пришао и цело вече се није одвајао од мене. Била сам ошамућена од целе атмосфере, од мора, музике, пића и њега који је усковитлао сва моја осећања. Ако то није била љубав на први поглед – не знам шта јесте. Нисам ни приметила када смо се издвојили из друштва и остали сами на плажи.
Уживала сам у шуму таласа поред нас, у дивном звезданом небу које је било сведок још једне летње романсе. Љубио ме је тако нежно, мазио тако да сам се топила у његовом загрљају. Одлазак у његову собу дошао је тако спонтано. Цело вече деловало је као на филму.
Покушавала сам да се опустим, заиста сам желела да обоје уживамо. Али, очигледно да
мени треба много више времена да се опустим. Можда је било превише пића у мом организму, али све ми је сметало. Када је почео да ме скида, колико год то нежно радио ја сам се опирала и бранила. Што сам се више бранила он ме је снажније притискао, шапућући „знам да и ти желиш, опусти се“. Викала сам „немој, молим те“, и заиста нисам желела. Али, то га је потпуно разбеснело. Успео је да ме скине, успео је да уради све што је желео. Ја сам лежала као крпа, јер сам се тако и осећала. Када је завршио, окренуо се на другу страну као да не постојим.

Лето и море значе само једно – гомила риба које се саме нуде и скачу у твој кревет.
Дискотеке пуне похотних риба у припијеним мајцама и хаљинама које више откривају него што скривају. Све је ту на изволте.
Она је била са другарицама. Упознали смо се у дискотеци. Гледала ме је тако пожудно и
увијала се око мене, ух, хтео сам да експлодирам. Јој, да сам могао ту, пред свима… Али, знам ја за ред. Све оне траже да их мазиш, да шетате по плажи, неке романтичне будалаштине које су само губљеље времена. Све сам одрадио шта се од мене очекивало: плесали смо у дискотеци, попили пар пића да се опустимо, шетали по плажи, љубили се, мазили се, дошли смо у моју собу… И онда је почела да се фолира. Када сам почео да је скидам, она је почела да се отима и брани. Онда је почела да плаче „немој, молим те, не желим“. Шта си онда, ког ђавола, долазила ако не желиш. Знам ја те фазоне, те умишљене рибе које траже грубу игру. Наравно да сам је силом скинуо и наравно да сам урадио то због чега смо дошли. Али, смучила ми се што када сам коначно ушао у њу она није прихватила своју сопствену игру. Чим сам свршио, окренуо сам се на другу страну и био срећан што је више никада нећу видети!