Category: прозни записи

Брачно путовање у Египат

Када смо бирали дестинацију за брачно путовање желели смо неку врсту активног одмора: да обиђемо разна места и да научимо нешто ново. Египат је дошао стицајем околности у комбинацију, а показаће се као пун погодак. Када смо се у агенцији распитивали за услове путовања и цене аранжмана, вероватно смо им деловали чудно када смо након прибележених свих информација на папир сели и почели да се пресабирамо… Са свим излетима и додатним (а очекиваним) трошковима таман смо били на граници расположивог буџета. План је био следећи: након венчања сутрадан завршавамо паковање и навече седнемо у авион за Хургаду. Лет траје неких три и по сата, тако да тамо стижемо у глуво доба ноћи. Али, цела група је у авиону, на аеродрому нас чека превоз до хотела… Нема шта да бринемо.

Додуше, нико нам није рекао да и у ваздушном саобраћају постоји труцкање на путу. Мени је било занимљиво искуство – један потпуно нови поглед на планету. Са нама у авиону била је и породица са троје мале деце, од којих је најмлађе беба. Деца су била дивна, преспавали су цео пут.

Јутро у Хургади може се описати речима „Добро јутро, стигли сте у рај“. Првом утиску придружио се и други – доручак. Толико различитих пецива која тако заносно миришу… Верујем да чак и они који не воле пецива за доручак нису остали равнодушни. После састанка са водичима и планирања активности наредних 10 дана, пронашли смо наше парче раја у коме смо свако јутро пијуцкали кафицу – две дрвене клупице са погледом на башту хотела, са опуштајућим звуковима природе… Тако потребан бег од свега да бисмо напунили батерије за нови дан.

Када су нам водичи причали о љубазности Египћана толикој да ти се повраћа мислили смо да претерују. У почетку толика љубазност прија. Знаш да све што пожелиш и добијеш. Да ако се жалиш на нешто одмах испуне твој захтев. Чак ни језик није проблем у комуникацији – њихов искрени осмех и жеља да помогну заиста осваја. Али, након пар дана толика љубазност и потреба да се испуни свака потреба туристе почиње да смета (или само ми нисмо навикли на такав однос према госту). Иако ни муж ни ја не волим да се ценкамо, пробали смо и ту традицију муслиманских народа. Било је забавно.

На нас је изузетно јак утисак оставио трговац из продавнице сувенира. Копт, како ће се испоставити. Са њим смо проводили доста времена у разговору, он нам је објашњавао како да разликујемо Копте од Египћана муслимана. Све приче о Коптима које сам годинама пре тога слушала, а које су деловале бајковито, показале су се као апсолутно тачне. Некако нам је тај трговац пружио осећај блискости, као да смо у посети старим пријатељима.

Још један јак утисак оставио је излет у пустињу. Верујем да већина нас кад се каже пустиња замишља бескрајан океан песка и ништа друго. Вожња џиповима, по пешачаним динама, било је потпуно другачије искуство. Пустиња није само океан песка, ту су чак и стене, и дине које живе неки свој живот. Не може се речима описати осећај када трчиш низ дину, а ветар ти шиба у лице. Иако објективно јесте топло, ниједног тренутка нисам имала онај неподношљив осећај врућине. У шатору пустињских људи попили смо чај који нам је одмах регулисао температуру тела. Тајна је у саставу биљака, а тај народ живи у пустињи и познаје њене тајне. У центру пустињског села налазило се „дрво“ које обележава шатор „поглавице“. Жене су нас послужиле својим хлебом – мени највише личи на коре за питу које је моја баба пекла на плотни шпорета на дрва. Укус тог хлеба вратио ме је у детињство. Приредили су нам и „концерт“ – звучали су као наши Цигани када у превозу почну да лупају у бубањ и да певају. И, за крај дана… Залазак сунца у пустињи. Нимало налик нашим заласцима сунца, који су испуњени раскошним бојама. Овај је изгледао као кад неко притисне прекидач и светло се искључи. Кад је пао мрак, доживели смо и врхунску тишину, нешто што оставља чула у блаженству мира. Не доживљава се сваки дан, а сећање на тај тренутак заиста ми доноси мир у душу.

Од свих предвиђених излета нисмо отишли на роњење. Сами смо организовали одлазак у коптску четврт, где смо отишли у цркву. Вожња таксијем… Сећате ли се оне рекламе за Киткет, када таксиста у неком пустињском месту (дакле Тунис, Египат, тако нешто) вози и пева, а смирени путник са задњег седишта убацује му чоколадице у уста и каже „Киткет, направи паузу“. Отприлике смо такав осећај имали. Насмејан, гласан, вози као на релију… Црква, одише миром, тако познато осећање. Црквењак, у разговору са нама дотакао се разлике у учењу православаца и Копта, али пун љубави према нама. Причао о историји Копта (потврдио причу трговца из продавнице сувенира, који каже да су Копти потомци древних Египћана), о историји цркве у којој се налазимо, потврдио све приче које годинама слушам о Коптима. Дан испуњен духовним миром, који и данас волим да призовем у сећање.

Хургада је прави туристички град, и већина туриста се креће по тој, туристичкој, Хургади. У том делу града све је подређено туристи, на тезгама је обавезно ценкање како би се одржала традиција склапања послова у том делу света. Али, изван тих невидљивих граница живе обични људи у обичним кућама, ту се осети прави дух неког града. Памтим ја и плаву птичицу са зида гробнице у Долини краљева, памтим и монументалност Кеопсове пирамиде и сунце које закачило се за врх пирамиде док смо је обилазили, памтим и Тутанкамонову маску која само што није проговорила кад сам стала испред ње. Али, на мене су најјачи утисак оставили случајни сусрети са обичним светом, који показали су да и у тој далекој земљи, другачије културе и менталитета живе људи са којима можеш да попијеш шољицу чаја и да уживаш у разговору са њима. То је највеће богатство које носим са нашег свадбеног путовања у дивну земљу Египат.

Прича о једној Марији

„Бако, бако… Зашто она тета држи кашику целом шаком, као беба и зашто пре сваког залогаја погледа да ли је неко гледа и зашто једе онако халапљиво, као да ће неко да јој украде тањир и зашто има чудан поглед?“ Као јуче да је било, сећам се свог првог сусрета са женом која је преживела пакао концентрационог логора. Људи око мене су причали о томе како је мршава, како једва хода, али на мене је најјачи утисак оставила ова сцена за ручком. Била сам дете, девојчица од 4-5 година, која је упркос рату око ње имала све. У мом сећању сам имала лаковане ципелице и сатенску хаљиницу и две кикице које су лепршале око главе, али вероватно сам била у обичној вутари и опанцима. Код нас је сваки путник намерник био добро дошао и пред сваког је постављан сто са оним што се нашло у кући: проја, парче козјег сира, чорба од зеља. Тако је и ова чудна жена ушла у мој живот.
Данима сам само стајала уз врата и посматрала је док једе. Ми деца смо јели за посебним столом и углавном смо брзо завршавали да што пре одемо да се играмо. Али, ја нисам могла да се играм док је ова жена била код нас. Ни са ким није причала, јела је брзо, као да јој је последње и склањала поглед од свих. Моја бака ми је рекла да су је усташе много мучиле и да се она зато плаши људи. Није ми било јасно зашто се мене плаши кад је ја нисам мучила, само сам хтела да се играмо заједно, да јој покажем своју куцу Жујку и шљиву од које које моја бака прави најукуснији џем. Бака се насмешила, помазила ме по коси у пустила да је гледам. Поштовала сам правило да се гости не узнемиравају, али нико ми није бранио да седим и да је гледам.
Једног дана, чудна жена ме погледала. Имала сам утисак да гледа кроз мене, негде далеко. Тада је први пут покушала да се насмеши, али једино што се видело била је болна гримаса и неки тужан бљесак у очима. Само је прошапутала „Јелка моја“. Изгледа да сам то само ја чула и видела, јер нико није реаговао. И ја сам се њој насмешила и она ме је тек тад приметила, склањајући поглед, окрећући се од мене.
Не знам колико је времена прошло док нас две нисмо почеле да причамо и да шетамо по селу као другарице. Једино је са мном хтела да прича и због ње су ме много раније него другу децу пребацили за велики сто. Та жена је у другим људима изазивала страх, само смо моја бака и ја у њој виделе напаћену душу која тражи мало љубави.
А онда је једног дивног пролећног дана, док су око нас цвркутале птице, чудна жена која се звала Марија, почела своју страшну причу. Тада сам сазнала да је „Јелка моја“ њена млађа сестра коју су усташе убиле на њене очи а на коју сам ја личила па је зато са мном хтела да прича. Њена прича је била толико страшна да ја нисам могла ни да плачем, а није могла ни Марија. Загрлиле смо се у шумарку који је био неми сведок јер су и птице ућутале док је Марија причала. Тада сам схватила зашто се онако понашала. Њен страх био је последица преживљених ужаса, али моја детиња чистота и љубав успеле су да у њој поново пробуде човека. Узела сам је за руку и отишле смо код попа Радивоја. Некако сам осећала да Марија не треба да живи са људима који не осећају њен бол и страх, а људи у нашем селу су гледали само себе. Поп Радивоје је Марију одвео у манастир Свете Петке, где је, са другим монахињама, бринула о болесној деци. Кажу да је њен осмех личио на осмехе тих болесних девојчица и да су се лепо разумеле.
Ја сам много година касније, осетила тај исконски страх који је од Марије направио „чудну жену“. Препознала сам шта се дешава, негде из дубине испливале су Маријине речи којима је описивала изглед монструма који су чинили та зверства. Одреаговала сам храбро, сачувала и себе и своје дете, осећајући Маријин осмех поноса и љубави!
Страх је једна од примарних емоција, али морамо научити како да га препознамо и како да га искористимо, да не би био „убица ума“ већ моћни савезник који руши све пред собом!

Живот у доба короне

Села је на терасу, да попије прву јутарњу кафу, уз зраке излазећег сунца и цвркут птица. Сетила се оних мучних слика из Италије када су војним камионима возили преминуле од ковида ван града да би их сахранили. Пар дана пре тога читала је да је оно што је најстрашније чињеница да су пацијенти оболели од ковида који се налазе на интензивном лечењу потпуно сами! Тада је и одлучила да ће својој породици пружити сву могућу љубав, да сви запамте оно што је важно! Породични ручкови са или без повода, породични излети кад год време дозволи. За ових годину дана заиста су квалитетно проводили време заједно и зближили се. Посао обавља чешће од куће, али понекад мора ићи на посао. У превозу се нагледа свега – почевши од страха у очима оних који носе маске када им приђе неко без маске, до вређања када неко кине или се загрцне. Има ту и свађа, они који су се вакцинисали на сва уста бране своје мишљење, убеђујући оне који не желе да се вакцинишу понављајући фразе које су чули на телевизији не размишљајући колико је све то тачно. А тек кад почну да се препуцавају која вакцина је боља – све имунолог до имунолога! Иако воли да путује, стопирали су све планове који укључују прелазак границе, док се ово лудило не заврши. По Србији путују стално, тако да су је упознали поприлично добро. Не осуђује оне који путују, који желе да остваре привид нормалног живота. Свако има своје начине за борбу против лудила које нас окружује. Звук са рачунара је подсетио да њена онлајн смена, последња у овој радној недељи почиње. А сутра је викенд и нови излет са породицом.

Да се поново родим

Да се поново родим – волела бих да моја мајка није умрла док сам још била дете. Имала бих срећније детињство. Не би ме сви размазили и пуштали ми све на вољу. Можда бих била бољи човек.
Да се поново родим – потрудила бих се да одржим блискост са мужем. Не кажу без разлога да је брак рударски посао. Ја сам дозволила да се због својих себичних циљева и жеље за истеривање правде удаљим од човека који треба да буде друго тело моје душе. Зато и нисмо у стању да остваримо све наше жеље о срећном животу, о путовањима, о уживању у животу.
Да се поново родим – покушала бих да будем више за породицу а мање за свет. Погрешно је трудити се да пред светом изгледате као савршена породица, да свима другима помажеш и чиниш добра дела, а у породици не разговараш са снајом, са братом од тетке се свађаш због кућерка у селу које ниједно од вас двоје не користи. Није живот инстаграм или Фејсбук, а многи су тако живели и пре 50-100 година када није постојао интернет: све оне породичне фотографије где су сви срећни и насмејани, сви одласци на Славе, свадбе или крштења када се од деце очекивало да ћуте и слушају старије, јер се знало да у супротном код куће следе батине у најбољем случају, сва помоћ невољнима пред светом, да би сви видели како смо ми хришћани и волимо ближњега свога… Схватила сам да је превише фолирања свуда око нас, али ја не могу да се променим, такво понашање ми је усађено у гене, то је јаче од мене!
Да се поново родим – не бих дозволила да после смрти мог оца са браћом се свађам око наследства. Знам ја да по закону имам право на трећину али нико од нас ништа од тога у гроб однети неће, а мржња која између мене и старијег брата влада наноси бол свима нама. Са млађим братом сам се увек лепо слагала и још увек живимо у слози, али срце ме боли због старијег. Могли смо живети срећно, бити пример свима како је љубав међу браћом и сестрама могућа, али… Дозволили смо да предрасуде утичу на наше односе, а то никако нисмо смели да урадимо.
Да се поново родим – волела бих да са обе снајке имам здрав однос, пун љубави и међусобног поштовања; да са обе прије могу да планирам заједничка летовања или одласке у бању. Волела бих да нисам толики намћор и да нисам толико задрта да све мора да буде по мом. Али, тада то не бих била ја, и људи око мене били би ускраћени за своје важне животне лекције. Ништа у животу није случајно и свако од нас носи свој крст. Ја мој поносно носим и само понекад дозволим себи да маштам о неком другачијем животу!

Где је истина

Почело је као и свако друго вече на летовању – излазак у дискотеку на плажи, где смо се сви њихали у истом ритму. Другарице и ја смо приметиле групу преслатких младића који су нас посматрали и постепено нам се приближавали. Он је био најслађи, са предивним смеђим очима у којима сам просто нестајала. Одмах ми је пришао и цело вече се није одвајао од мене. Била сам ошамућена од целе атмосфере, од мора, музике, пића и њега који је усковитлао сва моја осећања. Ако то није била љубав на први поглед – не знам шта јесте. Нисам ни приметила када смо се издвојили из друштва и остали сами на плажи.
Уживала сам у шуму таласа поред нас, у дивном звезданом небу које је било сведок још једне летње романсе. Љубио ме је тако нежно, мазио тако да сам се топила у његовом загрљају. Одлазак у његову собу дошао је тако спонтано. Цело вече деловало је као на филму.
Покушавала сам да се опустим, заиста сам желела да обоје уживамо. Али, очигледно да
мени треба много више времена да се опустим. Можда је било превише пића у мом организму, али све ми је сметало. Када је почео да ме скида, колико год то нежно радио ја сам се опирала и бранила. Што сам се више бранила он ме је снажније притискао, шапућући „знам да и ти желиш, опусти се“. Викала сам „немој, молим те“, и заиста нисам желела. Али, то га је потпуно разбеснело. Успео је да ме скине, успео је да уради све што је желео. Ја сам лежала као крпа, јер сам се тако и осећала. Када је завршио, окренуо се на другу страну као да не постојим.

Лето и море значе само једно – гомила риба које се саме нуде и скачу у твој кревет.
Дискотеке пуне похотних риба у припијеним мајцама и хаљинама које више откривају него што скривају. Све је ту на изволте.
Она је била са другарицама. Упознали смо се у дискотеци. Гледала ме је тако пожудно и
увијала се око мене, ух, хтео сам да експлодирам. Јој, да сам могао ту, пред свима… Али, знам ја за ред. Све оне траже да их мазиш, да шетате по плажи, неке романтичне будалаштине које су само губљеље времена. Све сам одрадио шта се од мене очекивало: плесали смо у дискотеци, попили пар пића да се опустимо, шетали по плажи, љубили се, мазили се, дошли смо у моју собу… И онда је почела да се фолира. Када сам почео да је скидам, она је почела да се отима и брани. Онда је почела да плаче „немој, молим те, не желим“. Шта си онда, ког ђавола, долазила ако не желиш. Знам ја те фазоне, те умишљене рибе које траже грубу игру. Наравно да сам је силом скинуо и наравно да сам урадио то због чега смо дошли. Али, смучила ми се што када сам коначно ушао у њу она није прихватила своју сопствену игру. Чим сам свршио, окренуо сам се на другу страну и био срећан што је више никада нећу видети!

Љубав и издаја

У филмовима читање тестамента је свечан догађај. Додуше, то је за богати свет, чије животе нам и приказују у филмовима. Не знам како је то код обичног света. Код нас то је Оставинска расправа и по свему што сам о томе чула закључујем да је то низ свађа и вређања пред судијом који треба да одлучи шта ко наслеђује. Мајка је то избегла. Вероватно је хтела да оца запамтим у лепом сећању.


Након што смо дали четрдесетодневни помен, по свим православним обичајима, јер је он о томе много водио рачуна, када смо остале саме дала ми је кутију на којој је писало „За Лидију“ и оставила ме саму. Да ли је мајка знала шта је у кутији? Вероватно јесте. Никада ми нису причали о својим животима пре него што су се венчали. Нисам питала. Васпитана да им безусловно верујем, нисам имала разлога за тим. Зато је ова кутија права енигма. Чак изазизав и дозу страха. У рукама држим обичну картонску кутију. Унутра један дебели роковник, црних корица, исписан татиним ружним рукописом и препун разних улазница, фотографија… То уопште не личи на њега. Он никада ништа није записао. Све је куцао, и ако баш мора – штампао. Испод роковника, још веће изненађење – неколико свежњева писама увезано црвеном машницом. На ковертама татина адреса исписана китњастим женским рукописом. Са задње стране, адреса пошиљаоца – женско име, мени потпуно непознато. Осетила сам бол у грудима, као да ми је неко избио сав ваздух из груди, очи су се напуниле сузама. Не знам колико сам седела са тим писмима у рукама, покушавајући да дођем до даха и опоравим се од шока. Сада сам већ наслућивала тајну коју је тата крио од мене. Колико год да ми се није свиђало то што сам претпостављала да ћу сазнати, знала сам да морам. Писма сам оставила за касније, интересовало ме је шта је то тата записивао. Скупила сам снаге и отворила роковник. На првој страни је писало: „Малена моја, знам да ћеш бити повређена, можда ћеш ме чак и мрзети после овога, али ја морам бити искрен са тобом. Упознаћу те са Софијом, једином женом коју сам искрено, целог свог живота волео. Веровао сам да је љубав била узвраћена. Ти ћеш можда успети у њеним писмима да пронађеш да ли је била искрена или не. Ја само знам да је моја љубав према њој била јача од свега осталог. Покушао сам, уз помоћ твоје мајке, да је вратим, али нисам успео. Где је и шта је са њом не знам и не занима ме!“ Колико горчине у човеку који ме је учио да је искреност најважнија животна особина и увек инсистирао на томе. Сада полако схватам да он према мени никад није био искрен… „Софија… Ушла је у мој живот једног октобарског дана, а амфитеатру нашег факултета. Насмејана, радозналих очију, међу гомилом студената изгледала је као мала девојчица. Врло брзо сам схватио да је то само фасада, да се испод насмејане површине крије бескрајна туга. Можда сам је зато и заволео – требао је неко да брине о њој…“ Моји мајка и отац су ми увек били пример праве љубави, њихов однос био је мирна лука у коју сам увек могла да се вратим. Никада нису подигли тон једно на друго, свађе су за мене биле мисаона именица. Оно што сам читала у татиној причи о његовој љубави са Софијом било је скроз другачије: свађе, разне увреде, клетве, помирења, поновне свађе… Можда ме је највише зачудило њихово петљање са Црном магијом. Како су уопште очекивали срећу након тога?! Писао је тата много, детаљно о свему. Било је ту и њених и његових стихова, све је одисало љубављу. Све до њеног самосталног одласка на море са колегама са факултета. И њене везе за једну ноћ. Боље би било да је тата прекинуо њихову везу после тога, јер је она свакако веровала да је њиховој вези дошао крај. Али, мој тата је одлучио да јој пружи још једну шансу и да је кињи целог живота због те једне несмотрене ноћи. Њена писма одавала су искрену љубав, искрено кајање након сваке свађе… Она је детаљно описала своју везу за једну ноћ, не трудећи се да нађе оправдање за такав свој поступак. То је била класична превара и она је, с правом, хтела да напусти мог тату. Сажалила се на њега када је почео да је моли, да обећава да ће све бити као пре. Ни слутила није какав ће јој пакао приредити. „Нема ништа самотније него кад лежиш у кревету поред човека кога волиш целим својим бићем, а сваки његов додир изазива језу у теби, јер знаш да његова осећања нису иста као твоја“. Након неколико година заједничког живота, када је завршила факултет, прихватила је посао у другој држави и отишла без њега. Он је отишао у војску, верујући да ће она доћи на заклетву, да ће се њихова веза наставити. Али, уместо тога, она му је послала опроштајно писмо: „Ето, војниче драги, који отаџбину нашу браниш, пишем ти песму ову негде у рану зору. Коначно схватих ја шта желим од живота. Молим те, не љути се на мене, али у њему нема места за тебе. Не зови ме више и не пиши писма дуга…“ стављајући коначну тачку на њихову везу. Ја верујем да је Софија успешна жена, да је удата и да има дивну децу коју не лаже као што је мене мој отац лагао. Дивим јој се што је имала снаге да оде и започне нови живот након свега што је преживела. Њено кајање је било искрено, а не посесивно као кајање мог оца. Јесте Софија издала њихову љубав, али је искрено хтела да га напусти. Он је манипулаторски покушао да је задржи наносећи обома бол. А двадесет година касније, нанео бол и својој ћерки! И онда, изненада, схватим још једну шокантну истину. У целој причи највећа жртва, или боље рећи – херој, била је моја мајка. Удала се за човека који је никада није волео, и она је то знала. Поставила је правила понашања, изградила мирну оазу, како бих ја расла у складној породици. Свој мир пронашла је у вери, не дозволивши да их разлике у поимању односа са Богом удаље као што је то било у случају тате и Софије. Она није побегла, остала је и изборила се, херојски. Праву истину о тати открио ми је он сам, она је само испуњавала његову последњу жељу. Наравно да ћу остати уз њу, сада је још више поштујем!

Две животне приче

– Морала сам да се вратим. Ту психички тортуру нисам могла више да поднесем. Мени је моје здравље на првом месту. Оно што ме највише боли је моја ћерка. Она се наљутила на мене и неће уопште да контактира са мном. Не разуме она, а мене душа боли…
– Млада је она, нема довољно животног искуства, схватиће временом
– Знаш, она је мени нашла тај посао, и љути се на мене што нисам издржала.
– Твоје здравље је најважније, јер само здрава можеш да јој помогнеш
– Знам ја то. Она је тамо сама, надала се да ћу бити тамо уз њу, нема она много људи са којима се дружи
– Схватиће она временом, веруј ми. Бог увек све доведе на своје место
– Ту си у праву. Ја се стално молим Богу за њу…



Пре неког времена сам наишла на пар интересантних прича о људској доброти. Сетила сам се своје баке која је сваког намерника примила у кућу, дала им ручак, не гледајући ни ко су ни шта су. Сама сам била сведок колико је чак и Цигани поштују, јер је и њих небројено пута нахранила. Подсећа ме њено понашање на оне две лепте из јеванђелске приче, јер је и она у својој немаштини од уста своје породице одвајала да би нахранила намерника. Осећам данас понос што је таква особа била део мог живота и васпитања!

О5ЈА и ја

„Бо-то-фо-би-ја… У прошлости су многе врсте имале јако изражен страх од механичких „бића“. Научници претпостављају да је у основи овог ирационалног страха стара људска тежња да буду бољи од других. О томе пишу и њихове свете религијске књиге – чувени мит о братоубиству. Зашто су и остале врсте прихватиле тај образац понашања – није познато.“

Наставите са читањем

Ђачко доба

Кажу да је најлепше ђачко доба. Ја не памтим када сам учила слово А, нити какви су били часови математике. Али кутија успомена из тог периода је пуна, препуна.

Наставите са читањем

Живот са хендикепом

Када се тог далеког мајског дана пре 18 година родио Михајло, није било срећније особе на свету. Он је био испуњење свих мојих девојачких маштања. Чак и када су ми рекли да је болестан и да ће целог живота носити печат различитости нису покварили осећај савршенства који је он у мени створио.
Дуга и тешка је то била борба. Нарочито када нас је моја „јача половина“ напустио, јер није имао снаге да бори се са изазовима које носи хендикеп у породици. Живот нас је повезивао са људима који су имали сличну, па опет сасвим другачију судбину. Теа је млада жена без руке, која се бави свим могућим екстремним спортовима. Једном приликом ми је причала како је као клинка од 5-6 година јако тешко поднела немогућност да игра фолклор. И то је једино за шта је остала ускраћена! Мира и Јоца имају сина здравог, правог, ожењеног и оца дивне девојчице, али имају и ћерку због које би многи побегли у планину, да их нико не види. Захвални су што је држава, ипак, препознала потребе породице па им омогућава „вртић“ у коме је њихово дете окружено себи сличнима и са којима раде људи који знају како. Некада тога није било. Ја сам мог Михајла прво била уписала у обичну школу, верујући да ће га „нормално“ окружење мотивисати да буде бољи. Али, схватила сам да у тој ситуацији ни он ни друга деца не добијају оно што им треба. Завршио је специјалну школу у Новом Саду, и израстао у самосталног младог човека, који је способан да брине се о себи. Захвална сам свима који су били са мном током тих година. И мени и њему је било тешко, али сада обоје знамо да је то било најбоље.
Вечерас имамо рођенданску журку са мојим пријатељицама и његовим другарима. Позвао је све те људе који знају и лоше стране живота са хендикепом, али и богатство душе које та стална борба на крају доноси. Жели да им врати бар део онога што су они њему пружили кад му је највише требало. А ја сам поносна што Михајло, кога живот није мазио, има велико срце!