У центру града доминирале су три грађевине, три стуба нашег друштва:
– висока и широка бела зграда – Здравствени центар. У оквиру овог центра налазио се медицински део у коме су смештене лабораторије и стационар за породиље, ортопедске и непокретне пацијенте, прехрамбени део у коме су се на основу лекарских налаза и плана нутрициониста за сваког грађанина спремали сви оброци у току дана, и скуп разних сала за вежбање, јогу, теретане као трећи елеменат здравља. Сваки грађанин добијао је свој план вежби и сатницу тако да су ове вежбаонице увек биле попуњене. Све вежбе радиле су се под надзором стручњака из спортске медицине. За разлику од претходних времена када су се спортисти исцрпљивали у бесмисленим покушајима да победе једни друге, да победе биолошка ограничења својих тела данас спорт у том смислу није постојао, али је сваки грађанин имао обавезу да доследно спроводи свој план вежбања. У одређеним временским размацима план вежби се кориговао, зависно од стања организма.
– велика шарена зграда необичног облика представљала је Креативни центар. Ту су радили уметници свих врста, ту се креирао телевизијски програм који се емитовао у свим деловима града. Један телевизијски програм, са тачно дозираним садржајем. Информативне емисије су биле кратке, саопштавајући таксативно најновије информације. Забавни програм обухватао је читање књижевних дела, извођење музичких и балетских тачака, позоришне представе модификоване за емитовање преко телевизије. То је био сав културни живот – строго контролисан. Позоришта, биоскопи, концертне дворане нису постојале. Запослени у Креативном центру су једини имали одећу живих боја. Сви остали грађани носили су једнобојне униформе, а избор боја говорио је о узрасту и статусу. Креирање гардеробе обављали су модни стручњаци, а одржавање гардеробе било је, као и већина ствари, аутоматизовано. Сваког грађанина ујутро је сачекивала гардероба за тај дан. Слободе у облачењу није било.
– најважнија зграда – Образовни центар. Деца су од рођења била део система. Мајка је првих годину дана била у обавези да брине о детету, али у оквиру образовног центра где су се вршила редовна тестирања како би се дете до напуњених годину дана класификовало у ком правцу његово образовање треба да се развија. За свако дете правио се посебан план образовања, тако да школе нису постојале. Јесу постојале групе деце која прате исти предмет на истом нивоу, али свако дете имало је свој распоред дневних обавеза, тако да су „дружења“ вршњака била ограничена на максимално две заједничке групе недељно. О томе се строго водило рачуна. Формално образовање завршавало се са навршених 15 до 20 година када се вршио финални тест после кога су се упућивали на своје радне обавезе. Уколико је посао захтевао додатно образовање, то се дешавало у склопу радног времена и новог плана дневних обавеза који је у том случају обухватао посао, вежбање, додатно образовање и 5 сати спавања, јер су истраживања показала да је то за одрасле људе сасвим довољно.
Војска и полиција нису постојале. Ту врсту послова обављали су роботи. Превоз у граду такође је био аутоматизован. Сваки грађанин по одређеном распореду (одлазак на посао, враћање са посла) добијао је аутоматизовани моносед који га је превозио са једне локације на другу. Ресторани, туристичка путовања – све то није постојало. Дружења међу људима су била сведена на минимум, све се сводило на образовање и касније посао.
Пољопривредом су се бавили људи који су након одређеног степена образовања добили обавезујућу „препоруку“ за рад у пољопривреди. У том тренутку напуштали су град, селили се у сеоска подручја изван града и у град више никада нису долазили. Њихове производе прикупљали су роботи и транспортовали у прехрамбени део Здравственог центра где су се припремали оброци за сваког грађанина а након тога им се допремали помоћу робота чији је задатак био и да се увере да сваки грађанин поједе целу своју порцију.
Сви тешки послови, као што је рударство и све врсте индустрије, такође су били роботизовани. Људи су углавном радили послове надзора робота или њиховог програмирања.
Брак и породица нису постојали. Сваки грађанин живео је сам, у стану који се састојао од две просторије – купатило и стамбени простор где је јео и спавао. За рађање деце биле су задужене жене које су на основу својих медицинских тестова изабране и којима је то био једини задатак. Оне су живеле у Здравственом центру, осим годину дана после рођења детета када су, заједно са дететом, живеле у Образовном центру.
Шта се дешава са људима након смрти нико није знао.
Да, људско друштво је достигло своје савршенство у коме човек не размишља ништа, само спава, једе и иде на посао. Нема чак ни креативности, јер сви који раде у Креативном центру само понављају оно што је неко други написао.
Тог јутра младић Пет28ар кренуо је у свој последњи дан формалног образовања. Сутрадан почиње нови живот, као програмер робота за рударске послове. Радовао се том послу, зато што је имао добро радно време – сваки дан је ишао на посао, после посла имао је два сата вежбања и остатак дана проводио је у свом стану. Док је испред зграде чекао свој моносед да га одвезе у Образовни центар приметио је једну плаву сенку како пролеће поред њега. Ова сенка му је измамила осмех на лице. Он одавно осећа да није једини који није задовољан светом у коме живи. Плава сенка поново је пролетела и прошапутала „Човек је мисаоно биће. Ако човек не размишља он постаје робот“ Пет28ар је климнуо главом. У том тренутку је наишао моносед, а сенка се окренула око своје вертикалне осе и нестала.
Наредних дана комуникација са плавом сенком биће све интензивнија. Схватиће да многи пољопривредници и научни истраживачи који живе изван града шаљу своје сенке у град како би привукли људе као што је Пет28ар. Тиха побуна против система се развијала полако. Проблем јесте била комуникација, јер је цело друштво организовано тако да људи уопште не комуницирају међусобно. Нису постојале друштвене мреже, иако се сва пословна комуникација обављала путем информатичке мреже. Зато су развијени суптилни фацијални знаци које су побуњеници размењивали приликом мимоилажења или преко сенки разних боја. Цео систем је развијан полако, у тајности. Посао који је Пет28ар радио омогућавао му је да помоћу робота шаље тајне поруке побуњеницима изван града, али и да прима поруке од њих. Сви су са нестрпљењем чекали знак за почетак побуне.
На вестима се чуло „Није у људској природи да живи попут робота. Човек треба да јавно искаже своје мишљење. Креативност је оно што разликује човека од робота“ То је био дуго чекани знак за почетак побуне. Побуњеници су изашли на улице и почели да говоре своје стихове, афоризме и кратке приче, да свирају музику коју су стварали у тајности, да сликају, плешу… Схватили су да човек може бити слободан једино онда када може гласно да каже све оно о чему размишља. Дивно је чути жамор на улици, смех и музику која није долазила са телевизије.
Пет28ар је коначно уживао, први пут осећајући додир сунчевих зрака на свом лицу. Тек сад је схватио у каквом ужасном друштву живе, и радовао се што томе је дошао крај. Осврнуо се око себе и угледао цео град пробуђених људи који су осећали исто што и он. То је била снага коју је у дубини душе осећао, као и сви око њега. Човек може да трпи тиранију духа само до одређене тачке, али кад схвати да слобода мишљења нема цену нико му не може стати на пут. Нарочито не роботизована држава у којој се налази. Када се дух пробуди, сви окови тираније падају!
Ова прича је победила на конкурсу Тиранија духа удружења Популиарти и објављена је у зборнику Таласи слободе.