Моја животна песма

Први стих моје животне песме
била је Песмица о киши

У другој строфи
љубав вришти из сваког стиха
исказујући силину осећања
попут Оњегина и Татјане

Ређале су се строфе и стихови
описујући моја размишљања,
и радости и туге,
пратећи сва дешавања у животу:
и лепа, и она друга

Додуше,
било је периода изузетно јаких емоција,
сувише бројних и снажних догађаја
који нису могли да се преточе у стихове
То су периоди када „и камен заћути“
и верујем да свако од нас прође кроз такве периоде
Важно је оно након тих периода,
када емоције се стишају,
када догађаји успоре
и када у души наталожени стихови покуљају као бујица
Тада дубоко у себи осетим
оно што умом већ знам:
мој живот је једна дуга песма
а мој задатак је да само запишем стихове које душом осећам

Данас су моји стихови и строфе смиренији,
испуњени животним искуством
које даје им једну посебну ноту,
попут Ризнице уздаха
у коју смештају се догађаји, слике и осећања
Знам да чекају ме нови стихови моје животне песме
и верујем да ће их бити још много, много…

Васкрс 2022.

Ове године Часни пост ми је просто пролетео. Дозволила сам себи да подлегнем људским слабостима и да обраћам пажњу на ствари које не би смеле да ме дотичу. Трошила сам своје време и енергију на духовно штетне ствари. Хвала Богу, пред крај поста уследиле су здравствене тегобе, као опомена да вратим се на прави пут.

Наставите са читањем

Велики Петак

Велики Петак.
Дан страдања Исуса Христа.
Зар га не разапињемо и данас тиме што баш данас морамо да идемо на посао, што баш данас морамо да гледамо телевизију, што данас размишљамо о гомили приземних ствари док Господ страда на крсту. Одавно више немамо осећај значаја данашњег дана, заборавили смо да Господ је страдао за свакога од нас. А ми, како Му враћамо?
Поћићу од себе: уместо да тугујем под крстом, ја користим слободан (а за трговце радни) дан да обавим празничну куповину. Знам ја да је „Велики Четвртак дан за фарбање јаја, Велики Петак за молитву и бдење, Велика Субота за припрему трпезе и Васкрсна недеља за радост“, али… Знам и да је све што бих написала само тражење изговора и знам да Господ од мене тражи искреност. Зато ћу само да напишем да оно што осећам Господ зна. Трудим се да будем боља, али по слабости падам. Данас сам схватила да Господ ме упозорава када скренем са правог пута, моје је само да када чујем тај гласић да га послушам. И да, попут Господа на крсту за све оне који чине оно што писано је да не чинимо ближњем свом кажем „Оче, опрости им, не знају шта чине!“

Недеља Цветна

У последњу недељу пред Васкрс сећамо се Христовог уласка у Јерусалим и народа који га је са радошћу дочекао.

А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих.
Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом.
А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.
Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати:
Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?
А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу.
А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба;
Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.
Дознаде пак многи народ из Јудеје да је ондје и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих.
А првосвештеници се договорише да и Лазара убију;
Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вјероваху у Исуса.
Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим,
Узеше гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!
А Исус нашавши магаре усједе на њега, као што је писано:
Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази сједећи на магарету.
Али ово не разумјеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сјетише да ово бјеше за њега писано, и да му ово учинише.
А свједочаше народ који бјеше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих.
Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење.“
Са друге стране, у ваздуху лебди и осећање туге да ће Га тај исти народ за свега неколико дана осудити на смрт. Мене ови последњи дани пред Васкрс сваке године подсећају на моје почетке у вери. Мој први духовник био је благ, али пун љубави. Он је увек посматрао крајњи циљ – сједињење са Христом. Знао је да постоји само један Пут, али је разумео да не можемо сви да идемо право тим путем. Разумео је кривудања, скретања, враћања, све док испред нас стоји крајњи циљ!
Вероватно сам због свог карактера и пришла њему да ми буде духовник. Примећујем да и ја свој посао радим по моделу „све може“, посвећујем се онима који желе да раде, према осталима се трудим да имам разумевања, стално имајући пред собом крајњи циљ школовања – да постану људи. Од ђака с времена на време добијем коментар који ми потврђује да сам, ипак, на добром путу.

Април је у мојој породици месец радосних датума, тако да и ово путовање ка Васкрсу има посебну боју. Уживам у љубави, у искреној дечијој радости којом сам окружена и захвална сам Господу на томе!
Толики број (лепих) догађаја, ипак, може да доведе до нагомилавања нервозе (све из жеље да све прође како треба). Иако се трудим да се уздигне изнад ситуације и да останем смирена, сваког дана се изнова уверавам колико сам далеко од достизања смирења коме тежим. И колико год се трудим да око себе примећујем само позитивне ствари, не могу а да не подлегнем расположењу и нервози људи око себе. Најгоре је што, као и сви остали, и ја почнем да причам о томе. Јутрос, у храму, на литургији, уверила сам се колико је управо та прича о негативном око нас оно што није добро. Хвала Богу, налетех на текст у коме нас дивни патријарх Павле учи колико је смирење важно:
Неким послом дошао београдски прота Драган Терзић код патријарха Павла, па ову прилику искористи да упита:
Ваша Светости, како човек да реагује кад га неко увреди, а зна да није крив и да не заслужује такву увреду?
Патријарх, без размишљања, као да одавно има спреман одговор, уз блажени израз лица кроз који се показивала снага његове чврсте вере, рече:
– Ако те неко увреди, а ти ђипиш (поскочиш) до плафона, даћеш до знања да је он у својој намери успео; постигао је оно што је хтео. Уколико, пак, останеш смирен, даћеш до знања да он у својој намери није успео; он ће бити поражен пред таквом својом намером. И још нешто: имај у виду да је смирење темељ свих врлина – само ако си смирен, моћи ћеш да напредујеш у другим врлинама.“
Даће Бог да сви почнемо да живимо по речима нашег дивног патријарха, који је целим својим бићем живео то што нас је учио!

Брачно путовање у Египат

Када смо бирали дестинацију за брачно путовање желели смо неку врсту активног одмора: да обиђемо разна места и да научимо нешто ново. Египат је дошао стицајем околности у комбинацију, а показаће се као пун погодак. Када смо се у агенцији распитивали за услове путовања и цене аранжмана, вероватно смо им деловали чудно када смо након прибележених свих информација на папир сели и почели да се пресабирамо… Са свим излетима и додатним (а очекиваним) трошковима таман смо били на граници расположивог буџета. План је био следећи: након венчања сутрадан завршавамо паковање и навече седнемо у авион за Хургаду. Лет траје неких три и по сата, тако да тамо стижемо у глуво доба ноћи. Али, цела група је у авиону, на аеродрому нас чека превоз до хотела… Нема шта да бринемо.

Додуше, нико нам није рекао да и у ваздушном саобраћају постоји труцкање на путу. Мени је било занимљиво искуство – један потпуно нови поглед на планету. Са нама у авиону била је и породица са троје мале деце, од којих је најмлађе беба. Деца су била дивна, преспавали су цео пут.

Јутро у Хургади може се описати речима „Добро јутро, стигли сте у рај“. Првом утиску придружио се и други – доручак. Толико различитих пецива која тако заносно миришу… Верујем да чак и они који не воле пецива за доручак нису остали равнодушни. После састанка са водичима и планирања активности наредних 10 дана, пронашли смо наше парче раја у коме смо свако јутро пијуцкали кафицу – две дрвене клупице са погледом на башту хотела, са опуштајућим звуковима природе… Тако потребан бег од свега да бисмо напунили батерије за нови дан.

Када су нам водичи причали о љубазности Египћана толикој да ти се повраћа мислили смо да претерују. У почетку толика љубазност прија. Знаш да све што пожелиш и добијеш. Да ако се жалиш на нешто одмах испуне твој захтев. Чак ни језик није проблем у комуникацији – њихов искрени осмех и жеља да помогну заиста осваја. Али, након пар дана толика љубазност и потреба да се испуни свака потреба туристе почиње да смета (или само ми нисмо навикли на такав однос према госту). Иако ни муж ни ја не волим да се ценкамо, пробали смо и ту традицију муслиманских народа. Било је забавно.

На нас је изузетно јак утисак оставио трговац из продавнице сувенира. Копт, како ће се испоставити. Са њим смо проводили доста времена у разговору, он нам је објашњавао како да разликујемо Копте од Египћана муслимана. Све приче о Коптима које сам годинама пре тога слушала, а које су деловале бајковито, показале су се као апсолутно тачне. Некако нам је тај трговац пружио осећај блискости, као да смо у посети старим пријатељима.

Још један јак утисак оставио је излет у пустињу. Верујем да већина нас кад се каже пустиња замишља бескрајан океан песка и ништа друго. Вожња џиповима, по пешачаним динама, било је потпуно другачије искуство. Пустиња није само океан песка, ту су чак и стене, и дине које живе неки свој живот. Не може се речима описати осећај када трчиш низ дину, а ветар ти шиба у лице. Иако објективно јесте топло, ниједног тренутка нисам имала онај неподношљив осећај врућине. У шатору пустињских људи попили смо чај који нам је одмах регулисао температуру тела. Тајна је у саставу биљака, а тај народ живи у пустињи и познаје њене тајне. У центру пустињског села налазило се „дрво“ које обележава шатор „поглавице“. Жене су нас послужиле својим хлебом – мени највише личи на коре за питу које је моја баба пекла на плотни шпорета на дрва. Укус тог хлеба вратио ме је у детињство. Приредили су нам и „концерт“ – звучали су као наши Цигани када у превозу почну да лупају у бубањ и да певају. И, за крај дана… Залазак сунца у пустињи. Нимало налик нашим заласцима сунца, који су испуњени раскошним бојама. Овај је изгледао као кад неко притисне прекидач и светло се искључи. Кад је пао мрак, доживели смо и врхунску тишину, нешто што оставља чула у блаженству мира. Не доживљава се сваки дан, а сећање на тај тренутак заиста ми доноси мир у душу.

Од свих предвиђених излета нисмо отишли на роњење. Сами смо организовали одлазак у коптску четврт, где смо отишли у цркву. Вожња таксијем… Сећате ли се оне рекламе за Киткет, када таксиста у неком пустињском месту (дакле Тунис, Египат, тако нешто) вози и пева, а смирени путник са задњег седишта убацује му чоколадице у уста и каже „Киткет, направи паузу“. Отприлике смо такав осећај имали. Насмејан, гласан, вози као на релију… Црква, одише миром, тако познато осећање. Црквењак, у разговору са нама дотакао се разлике у учењу православаца и Копта, али пун љубави према нама. Причао о историји Копта (потврдио причу трговца из продавнице сувенира, који каже да су Копти потомци древних Египћана), о историји цркве у којој се налазимо, потврдио све приче које годинама слушам о Коптима. Дан испуњен духовним миром, који и данас волим да призовем у сећање.

Хургада је прави туристички град, и већина туриста се креће по тој, туристичкој, Хургади. У том делу града све је подређено туристи, на тезгама је обавезно ценкање како би се одржала традиција склапања послова у том делу света. Али, изван тих невидљивих граница живе обични људи у обичним кућама, ту се осети прави дух неког града. Памтим ја и плаву птичицу са зида гробнице у Долини краљева, памтим и монументалност Кеопсове пирамиде и сунце које закачило се за врх пирамиде док смо је обилазили, памтим и Тутанкамонову маску која само што није проговорила кад сам стала испред ње. Али, на мене су најјачи утисак оставили случајни сусрети са обичним светом, који показали су да и у тој далекој земљи, другачије културе и менталитета живе људи са којима можеш да попијеш шољицу чаја и да уживаш у разговору са њима. То је највеће богатство које носим са нашег свадбеног путовања у дивну земљу Египат.

Недеља глувна

Ближи се крај путовања ка Васкрсу. Размислимо да ли смо током ових недеља приметили човека поред себе, да ли смо му упутили лепу реч, да ли смо му помогли. Шта нам Господ поручује ове недеље:

Наставите са читањем

Благовести

Да ли би млада девојка Марија, да је знала шта је чека у животу, пристала речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој“ или би изговорила речи које је Њен Син изговорио неких 30 година касније „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти„? Ми о Њеном животу, о Њеним размишљањима и страховима не знамо ништа. Па, ипак, свако од нас, кад му је најтеже, завапиће Јој у помоћ. А Она, као брижна мајка, свакога теши и свакоме помаже.

И није случајно да баш на данашњи празник ја проведем време у разговору са ђацима који цене мој рад иако имају сасвим другачија интересовања. И на крају радног дана – сусрет са бившом ученицом, која успешно студира тежак факултет. Полако схватам који је мој животни пут, иако цео живот бежим од тога!

Недеља средопосна

Средина Часног поста. Још једна недеља када се читају две јеванђелске приче:

И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух нијеми.
И кад год га ухвати ломи га, и пјену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истјерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к мени.
И доведоше га њему; и кад га видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из дјетињства.
И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује.
И одмах повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!
А Исус видјевши да се стјече народ, запријети духу нечистоме говорећи му: Душе нијеми и глухи, ја ти заповиједам, изиђи из њега и више не улази у њега!
И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.
А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.
И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истјерати?
И рече им: Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом.
И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтједе да ко дозна,
Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће.
И они не разумијеваху ријечи, а бојаху се да га запитају.
и
И за њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана.
А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови.
И отворивши уста своја, учаше их говорећи:
Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско;
Блажени који плачу, јер ће се утјешити;
Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу;
Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани;
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети;
Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.

Најпре нас Господ опомиње да се психичке болести могу лечити искључити само молитвом и постом. Прича коју би многе породице требало да прочитају. Много је деце којима је неопходно психолошко саветовање. У најблажој варијанти у питању су само разговори са школским психологом. Али, много је оних који морају да траже помоћ у медицинским институцијама. Бојим се да ће таквих случајева бити још више у наредном периоду. Деца су осетљива категорија, а о њима некако сви заборављамо да бринемо. Верујемо да су довољно снажни да се сами изборе са свим тешкоћама које живот поставља пред њих. Њима треба наша љубав и разумевање, треба да осете да су важни, да има ко да брине о њима. Наша молитва може много помоћи, а то нам нико не може одузети.
Друга прича представља упутство шта све треба да истрпимо у овоземаљском животу како бисмо се радовали са Господом у вечном животу.
Изградња и обнова храма треба да буде праћена обновом душа верујућег народа. Лепота храма треба да нас инспирише да будемо бољи људи како бисмо били ближи Господу. Леп је мермерни под, али сам по себи је хладан. Греје га искрена молитва верника.
Господе, нека буде Твоја Света воља и на нама грешнима сада и увек и у све векове. Амин!