Tagged: Алекса Шантић

„Ноћ под Острогом“ – Алекса Шантић

Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам Господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.

Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се Богу моли.

Наставите са читањем

„Заборавимо“ – Алекса Шантић

Заборавимо слике прошлих дана,
Кад нисмо знали да смо племе исто,
Кад је у руци љут јатаган блистô
Попрскан крвљу братовљевих рана.

Заборавимо да смо бојем дугим
Огњишта своја поткопали сами,
Са своје мржње остали у тами
И своје главе спустили пред другим.

Наставите са читањем

„МОЈА ОТАЏБИНА” – Алекса Шантић

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

Наставите са читањем

„О класје моје“ – Алекса Шантић

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва… Једро зрње зрије…
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Наставите са читањем

„Отаџбина моја“ – Алекса Шантић

Не плачем само с болом свога срца
Рад` земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

Наставите са читањем

„Љубав“ – Алекса Шантић

О, да ми је нешто па да будем ријека,
Па да течем испред твоје куће мале;
Пјевајући теби да разбијем вале
О прагове гдје ти стаје нога мека.
Па кад низ прагове сиђеш са ибриком
Да захватиш воде, да ти зграбим руке,
Наставите са читањем