Робијаш је годинама живео сам у изолованој ћелији; никога није видео, нити је са било ким говорио, а храна му је дотурана кроз отвор у зиду. Једног дана у ћелију је ушао мрав. Човек га је задивљено посматрао, док је мрав ишао горе-доле ћелијом. Пустио је да му се попне на длан да би га боље видео, давао му је по неку мрвицу хране и ноћу би га поклопио металном посудом. Једног јутра, изненада је схватио да му је требало десет дугих година изолације да би његове очи приметиле лепоту обичног мрава.

Антони де Мело
преко ROBIJAŠ I MRAV – Znakovi pored puta