„Кад птица престане вољети другу птицу, она јој не каже: „Одлети сада хиљаду миља далеко да не би гледала равнодушност како се гомила у мојим зјеницама…!“
Јер птица није трома као човјек; даљина је за њу лепршање слатке свјетлости која распирује љубав.
Не каже јој: „Сад се сакриј хиљаду стопа дубоко испод земље, да не чујеш како пјевам у предвечерје њежну успаванку другој драгани која лежи са кљуном у моме крилу…!“
Јер птица није површна као човјек; она зна да се откуцаји срца под земљом пропињу још снажније, и умјесто умирујућих звукова успаванке цијела би шума морала слушати тутњаву подземља коју је избацио бол…
Зато птица кад престане вољети другу птицу, она остане покрај ње да ту умре у самоћи.
…А човјек кад престане вољети другог човјека, од стида и помутње не зна што би, и бјежећи све даље од њега, угнијезди у свом срцу његову тугу…. „

Весна Парун
преко ZENA ima samo jednu grešku: ONA ZABORAVLJA KOLIKO VREDI!!!!!“

Ти која имаш руке невиније од мојих
и која си мудра као безбрижност,
ти која умијеш с његова чела читати
боље од мене његову самоћу,
и која отклањаш споре сијенке
колебања с његова лица
као што прољетни вјетар отклања
сјене облака које плове над бријегом,
Наставите са читањем →