Тражим помиловање за Десанку и за њене стихове уз које смо одрастали и уз које треба да одрастају и наша деца. Ово је мој избор из збирке коју покушавају да избаце из школског програма за средње школе!

Наставите са читањем →

Ко хоће да доживи чудо
мора имати срце невино
као млеко,
не сме бити уображенко,
јер такву створу
доживети чудо је тешко.

Наставите са читањем →

Хвалили се зечеви
у зеленој трави.

Један рек‘о:
– Тако ми
не отпала рука,
не бојим се вука. Наставите са читањем →

Увек са новом свежином
јавља се лик твој,
као само сунчево рађање
и месец млади;
пре би ми могао жубор воде
него глас твој да досади.

Наставите са читањем →

Од твоје близине све у мени цвета,
од твога гласа све пева у мени,
од твоје љубави све у мени сија.
Због тебе сав се мој живот румени,
цела прашума у мени радости
из дана у дан клија, клија, клија. Наставите са читањем →

Морам ти лепе вечери неке
зенице топле згледати до дна,
па ти на капке провидне, меке,
лагано као миловање сна
спустити усне.

Морам ти једном у дана јату
од мрског дана учинити драг,
па ти на срце, благо као брату
кад бих да бола отклоним траг,
спустити руку.

Наставите са читањем →

Разговарам без саговорника
као да разговарам с духом,
не видим му разговетно лика,
чујем га више срцем него слухом.

Нема чуђења, нема неспоразума,
разговарамо као вековни знанци,
отварам широм врата ума,
речи из подсвести иду правци.

<!–more–>

Говори ми што никада иначе
неће ми рећи ако се сретнемо.
Знам шта му и полуречи… значе.
Разговарамо сад наглас, сада немо.

Причини ми се да разговор тече
у далеком пределу, високој трави,
некад у свануће, некада увече –
све је нестварно, а као на јави.

То бива када се у мени нагомила
много прећутног, у самоћи.
Разговарамо као што разговарају очи,
као што разговарају два била.

Говорила стара Матица
свим пчелама краљица:
„Погледајте, кћери, напоље,
креће ли се време набоље,
јесу ли се ноћи скратиле,
јесу ли се ласте вратиле,
јесу ли с река пали окови,
чују ли се горски токови,
румени ли пруће живице,
зелене ли младе њивице,
кукуреци да ли стасаше, –
да вас пустим јутрос на паше.“

Да сам на небу сунце,
ствар би била врло лака,
бацила бих вам кроз прозор
сто златних честитака.

И облак кад бих била,
знала бих добро шта треба,
на саму годину Нову
снег бих вам послала с неба. Наставите са читањем →