Ја сам рођен у цвећу ливада;
чувах стада покрај реке Груже
ал’ заволех девојку из града
са уснама ко пупољак руже.

Беле руке а прсти ко дирке
причаху ми најнежније бајке.
Залуд уздах из груди пастирке,
залуд сузе моје старе мајке. Наставите са читањем →

Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.

Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају. Наставите са читањем →

То ти је моје село,
ко још такав врт има?
То није село, већ бело
стадо са воћњацима!

Сред села: дом и школа.
Над кровом ружа плови.
Нови пут, шарена кола.
У дољи – јабланови.

<!–more–>

Кроз село река хрли
и носи сличице кућа.
Мостић јој дрвени грли
обале пуне прућа.

Кад јутро румена лица
очи прозора отвори –
у селу уместо фрулица
забрује транзистори.

У сумрак моје село
запали златне свице.
Село је стадо бело
а деца – љубичице!

Ја Раб Божји
Србин са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
силом, муком и неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Наставите са читањем →