Tagged: књижевни конкурси

Прича о једној Марији

„Бако, бако… Зашто она тета држи кашику целом шаком, као беба и зашто пре сваког залогаја погледа да ли је неко гледа и зашто једе онако халапљиво, као да ће неко да јој украде тањир и зашто има чудан поглед?“ Као јуче да је било, сећам се свог првог сусрета са женом која је преживела пакао концентрационог логора. Људи око мене су причали о томе како је мршава, како једва хода, али на мене је најјачи утисак оставила ова сцена за ручком. Била сам дете, девојчица од 4-5 година, која је упркос рату око ње имала све. У мом сећању сам имала лаковане ципелице и сатенску хаљиницу и две кикице које су лепршале око главе, али вероватно сам била у обичној вутари и опанцима. Код нас је сваки путник намерник био добро дошао и пред сваког је постављан сто са оним што се нашло у кући: проја, парче козјег сира, чорба од зеља. Тако је и ова чудна жена ушла у мој живот.
Данима сам само стајала уз врата и посматрала је док једе. Ми деца смо јели за посебним столом и углавном смо брзо завршавали да што пре одемо да се играмо. Али, ја нисам могла да се играм док је ова жена била код нас. Ни са ким није причала, јела је брзо, као да јој је последње и склањала поглед од свих. Моја бака ми је рекла да су је усташе много мучиле и да се она зато плаши људи. Није ми било јасно зашто се мене плаши кад је ја нисам мучила, само сам хтела да се играмо заједно, да јој покажем своју куцу Жујку и шљиву од које које моја бака прави најукуснији џем. Бака се насмешила, помазила ме по коси у пустила да је гледам. Поштовала сам правило да се гости не узнемиравају, али нико ми није бранио да седим и да је гледам.
Једног дана, чудна жена ме погледала. Имала сам утисак да гледа кроз мене, негде далеко. Тада је први пут покушала да се насмеши, али једино што се видело била је болна гримаса и неки тужан бљесак у очима. Само је прошапутала „Јелка моја“. Изгледа да сам то само ја чула и видела, јер нико није реаговао. И ја сам се њој насмешила и она ме је тек тад приметила, склањајући поглед, окрећући се од мене.
Не знам колико је времена прошло док нас две нисмо почеле да причамо и да шетамо по селу као другарице. Једино је са мном хтела да прича и због ње су ме много раније него другу децу пребацили за велики сто. Та жена је у другим људима изазивала страх, само смо моја бака и ја у њој виделе напаћену душу која тражи мало љубави.
А онда је једног дивног пролећног дана, док су око нас цвркутале птице, чудна жена која се звала Марија, почела своју страшну причу. Тада сам сазнала да је „Јелка моја“ њена млађа сестра коју су усташе убиле на њене очи а на коју сам ја личила па је зато са мном хтела да прича. Њена прича је била толико страшна да ја нисам могла ни да плачем, а није могла ни Марија. Загрлиле смо се у шумарку који је био неми сведок јер су и птице ућутале док је Марија причала. Тада сам схватила зашто се онако понашала. Њен страх био је последица преживљених ужаса, али моја детиња чистота и љубав успеле су да у њој поново пробуде човека. Узела сам је за руку и отишле смо код попа Радивоја. Некако сам осећала да Марија не треба да живи са људима који не осећају њен бол и страх, а људи у нашем селу су гледали само себе. Поп Радивоје је Марију одвео у манастир Свете Петке, где је, са другим монахињама, бринула о болесној деци. Кажу да је њен осмех личио на осмехе тих болесних девојчица и да су се лепо разумеле.
Ја сам много година касније, осетила тај исконски страх који је од Марије направио „чудну жену“. Препознала сам шта се дешава, негде из дубине испливале су Маријине речи којима је описивала изглед монструма који су чинили та зверства. Одреаговала сам храбро, сачувала и себе и своје дете, осећајући Маријин осмех поноса и љубави!
Страх је једна од примарних емоција, али морамо научити како да га препознамо и како да га искористимо, да не би био „убица ума“ већ моћни савезник који руши све пред собом!

Живот у доба короне

Села је на терасу, да попије прву јутарњу кафу, уз зраке излазећег сунца и цвркут птица. Сетила се оних мучних слика из Италије када су војним камионима возили преминуле од ковида ван града да би их сахранили. Пар дана пре тога читала је да је оно што је најстрашније чињеница да су пацијенти оболели од ковида који се налазе на интензивном лечењу потпуно сами! Тада је и одлучила да ће својој породици пружити сву могућу љубав, да сви запамте оно што је важно! Породични ручкови са или без повода, породични излети кад год време дозволи. За ових годину дана заиста су квалитетно проводили време заједно и зближили се. Посао обавља чешће од куће, али понекад мора ићи на посао. У превозу се нагледа свега – почевши од страха у очима оних који носе маске када им приђе неко без маске, до вређања када неко кине или се загрцне. Има ту и свађа, они који су се вакцинисали на сва уста бране своје мишљење, убеђујући оне који не желе да се вакцинишу понављајући фразе које су чули на телевизији не размишљајући колико је све то тачно. А тек кад почну да се препуцавају која вакцина је боља – све имунолог до имунолога! Иако воли да путује, стопирали су све планове који укључују прелазак границе, док се ово лудило не заврши. По Србији путују стално, тако да су је упознали поприлично добро. Не осуђује оне који путују, који желе да остваре привид нормалног живота. Свако има своје начине за борбу против лудила које нас окружује. Звук са рачунара је подсетио да њена онлајн смена, последња у овој радној недељи почиње. А сутра је викенд и нови излет са породицом.

Ризница уздаха

Отворих кутију сећања
Зачух бројне уздахе:
изненађења, одушевљења, нежности, љубави…
праћене сликама препуним осећања:
Наш први састанак – сазнање да ништа није случајно…
Јесење вече на Калемегдану и његово питање да проведем остатак живота са њим…
Зрно грашка на ултразвуку које најавило ново поглавље у животу…
Први осмех…
Први кораци када ми се бацила у наручје са осмехом на лицу…
Њена радост када добила је секу…
Њихове заједничке игре…
Бата који им је од рођења био играчка…
Места која смо обишли: природа, облаци, дуге…
Ова моја ризница уздаха
као нека рупа без дна:
сваке вечери пуна до врха,
а ујутру за нове успомене довољно места има!

Да се поново родим

Да се поново родим – волела бих да моја мајка није умрла док сам још била дете. Имала бих срећније детињство. Не би ме сви размазили и пуштали ми све на вољу. Можда бих била бољи човек.
Да се поново родим – потрудила бих се да одржим блискост са мужем. Не кажу без разлога да је брак рударски посао. Ја сам дозволила да се због својих себичних циљева и жеље за истеривање правде удаљим од човека који треба да буде друго тело моје душе. Зато и нисмо у стању да остваримо све наше жеље о срећном животу, о путовањима, о уживању у животу.
Да се поново родим – покушала бих да будем више за породицу а мање за свет. Погрешно је трудити се да пред светом изгледате као савршена породица, да свима другима помажеш и чиниш добра дела, а у породици не разговараш са снајом, са братом од тетке се свађаш због кућерка у селу које ниједно од вас двоје не користи. Није живот инстаграм или Фејсбук, а многи су тако живели и пре 50-100 година када није постојао интернет: све оне породичне фотографије где су сви срећни и насмејани, сви одласци на Славе, свадбе или крштења када се од деце очекивало да ћуте и слушају старије, јер се знало да у супротном код куће следе батине у најбољем случају, сва помоћ невољнима пред светом, да би сви видели како смо ми хришћани и волимо ближњега свога… Схватила сам да је превише фолирања свуда око нас, али ја не могу да се променим, такво понашање ми је усађено у гене, то је јаче од мене!
Да се поново родим – не бих дозволила да после смрти мог оца са браћом се свађам око наследства. Знам ја да по закону имам право на трећину али нико од нас ништа од тога у гроб однети неће, а мржња која између мене и старијег брата влада наноси бол свима нама. Са млађим братом сам се увек лепо слагала и још увек живимо у слози, али срце ме боли због старијег. Могли смо живети срећно, бити пример свима како је љубав међу браћом и сестрама могућа, али… Дозволили смо да предрасуде утичу на наше односе, а то никако нисмо смели да урадимо.
Да се поново родим – волела бих да са обе снајке имам здрав однос, пун љубави и међусобног поштовања; да са обе прије могу да планирам заједничка летовања или одласке у бању. Волела бих да нисам толики намћор и да нисам толико задрта да све мора да буде по мом. Али, тада то не бих била ја, и људи око мене били би ускраћени за своје важне животне лекције. Ништа у животу није случајно и свако од нас носи свој крст. Ја мој поносно носим и само понекад дозволим себи да маштам о неком другачијем животу!

Где је истина

Почело је као и свако друго вече на летовању – излазак у дискотеку на плажи, где смо се сви њихали у истом ритму. Другарице и ја смо приметиле групу преслатких младића који су нас посматрали и постепено нам се приближавали. Он је био најслађи, са предивним смеђим очима у којима сам просто нестајала. Одмах ми је пришао и цело вече се није одвајао од мене. Била сам ошамућена од целе атмосфере, од мора, музике, пића и њега који је усковитлао сва моја осећања. Ако то није била љубав на први поглед – не знам шта јесте. Нисам ни приметила када смо се издвојили из друштва и остали сами на плажи.
Уживала сам у шуму таласа поред нас, у дивном звезданом небу које је било сведок још једне летње романсе. Љубио ме је тако нежно, мазио тако да сам се топила у његовом загрљају. Одлазак у његову собу дошао је тако спонтано. Цело вече деловало је као на филму.
Покушавала сам да се опустим, заиста сам желела да обоје уживамо. Али, очигледно да
мени треба много више времена да се опустим. Можда је било превише пића у мом организму, али све ми је сметало. Када је почео да ме скида, колико год то нежно радио ја сам се опирала и бранила. Што сам се више бранила он ме је снажније притискао, шапућући „знам да и ти желиш, опусти се“. Викала сам „немој, молим те“, и заиста нисам желела. Али, то га је потпуно разбеснело. Успео је да ме скине, успео је да уради све што је желео. Ја сам лежала као крпа, јер сам се тако и осећала. Када је завршио, окренуо се на другу страну као да не постојим.

Лето и море значе само једно – гомила риба које се саме нуде и скачу у твој кревет.
Дискотеке пуне похотних риба у припијеним мајцама и хаљинама које више откривају него што скривају. Све је ту на изволте.
Она је била са другарицама. Упознали смо се у дискотеци. Гледала ме је тако пожудно и
увијала се око мене, ух, хтео сам да експлодирам. Јој, да сам могао ту, пред свима… Али, знам ја за ред. Све оне траже да их мазиш, да шетате по плажи, неке романтичне будалаштине које су само губљеље времена. Све сам одрадио шта се од мене очекивало: плесали смо у дискотеци, попили пар пића да се опустимо, шетали по плажи, љубили се, мазили се, дошли смо у моју собу… И онда је почела да се фолира. Када сам почео да је скидам, она је почела да се отима и брани. Онда је почела да плаче „немој, молим те, не желим“. Шта си онда, ког ђавола, долазила ако не желиш. Знам ја те фазоне, те умишљене рибе које траже грубу игру. Наравно да сам је силом скинуо и наравно да сам урадио то због чега смо дошли. Али, смучила ми се што када сам коначно ушао у њу она није прихватила своју сопствену игру. Чим сам свршио, окренуо сам се на другу страну и био срећан што је више никада нећу видети!

Имам једну тајну

Имам једну тајну
морам да ти кажем
ја не могу више
овако да те лажем

Ја нисам жена
коју твоје срце воли,
у мом телу живео је
један мушкарац Боби

Знам да желиш децу
и зато сада кажем Крај
Нађи неку другу
која оствариће твој сан!

Песма у доба короне

Живели смо уобичајен живот,
пун планова,
а онда је цео свет стао!

„Затворили су нас“
„Веруј Богу, биће боље“
„Људи умиру“
„Веруј Богу, биће боље“
„Постали смо таоци државе“
„Веруј Богу, биће боље“

Понављам ове речи сваки дан,
као молитву
И живим са својом породицом,
волим природу, као и пре,
уживам у лепоти Божијег стварања,
свесна да и сама сам Његово дело.

Живот је кривудава линија,
која иде горе-доле,
са тачком на крају.
Покушајмо обојити ту линију
бојама љубави
како би нама
и људима око нас
било боље


Песма је објављена у зборнику „Биће бољих дана“, о чему сам обавестила своје пратиоце на Инстаграму:

Ј као јуродиви

Још један блогерски конкурс групе Блогови, са врло интригантном темом („U VREMENU SVETSKE PREVARE, REĆI ISTINU JE REVOLUCIONARNO DELO (DŽORŽ ORVEL)“). Још се води дискусија да ли је био успешан или не. Ја послах ову причу, па ви процените колико се уклапа у тему 😉

Наставите са читањем