Видео сам једном давно
Једну јесен, пусто поље и лан,
Чуо сам песму и никад сазнао нисам
Јесам ли био будан или је био сан.

Прозрачно бескрајно небо јутро сунчано рано
И два лабуда бела која низ реку плове,
Огромна храстова крошња са које сасвим лагано
Са криком узлеће ждрал и јато безбројно зове.

Наставите са читањем →