преко Милан Антић Канада

Куда су нестали дивни дани,
и ко нам је лепу украо срећу?
Међу људима ко расеја мржњу?
Ко је украо боје и мирис цвећу?

И где су плаве месечеве ноћи?
Које скриваху вреле љубави тајне.
Распеване вечери уз звуке гитаре,
и на небу све оне звездице сјајне.

Наставите са читањем →

Самоћа ме успављује, самном се и буди.
И неки црни снег по души неуморно веје.
И нигде злaћаног сунца, срце да згреје,
промрзло све је од хладне, ледене студи.

Ћутим! Не говорим шта душу ми тишти.
Незнајући ни сам шта самном се збива.
Можда срце ружне, блесаве снове снива,
па буновно од страха понекад завришти.

Наставите са читањем →