Tagged: Рада Јањушић
„СТАЗОМ БОЛА“ – Рада Јањушић
Пред распећем клечим свезаног стомака,
погнутих рамена, од бремена тешка,
пролиле се сузе, као пелин свака,
и питам се, Боже, чија је то грешка.
Док из муља вадим живот, као смеће,
од смрада ми тешког понестаје даха,
у граду без дјеце, гдје бујица креће,
сијући за собом дрвореде страха.
„Писмо Деда Мразу“ – Рада Јањушић
Пишем писмо Деда Мразу,
предугачко, све бих хтјела,
не замјери драги дједе
имам прегршт лијепих жеља.
Донеси ми много смијеха,
другарима да подијелим,
ти све можеш, Деда Мразе,
поклони ми то што желим.
„Молитва светом Николи“ – Рада Јањушић
Светог Николу молим од срца,
да не ставља ништа у моју чизмицу,
само нека разнесе срећу,
донесе осмијех сваком лицу.
Нећу да тражим играчке разне,
бомбоне, жваке и чоколаде.
Молићу да донесе љубав,
болесним здравља и много наде.
„Љубав желим“ – Рада Јањушић
Неко жели књигу
неко секу, брацу
и ренџере моћне
и плишану мацу.
Не љути се човјече,
монопол и роле,
а ја само желим
да се људи воле.
И од Светог Николе
на дар љубав желим,
кас се људи лијепо слажу
и ја се веселим.
„Избјеглица“ – Рада Јањушић
читајте прво слово сваког другог стиха
И демо некуда у бескрај непознати
нећемо, а морамо, душа се кида
З ебња и страх у нама се рађа
Будућност нам се губи из вида.
Б јежимо, срљамо, а очи су влажне
од проливених суза на почетку пута
Ј адан је живот кад извора нема
јадан је онај који вјечно лута.
Е х, само да хоће да опросте они
што своје кости тамо оставише
Г орке су нам муке због њих повећане
што им тамјан неће мирисати више.
л ака им била та земља света
за којом наше душе пате
И никада они што бјежали нису
не могу избјеглицу потпуно да схвате.
Ц иља ми немамо, не знамо куда
као брод којег вјетрови вуку,
а ваши су бродови усидрени тамо
гдје вјетра нема, у мирну луку.
„Писмо кћерки“ – Рада Јањушић
Удахни, кћери, дјетињство и заустави дах док усне не помодре. Подвуци се под његова топла крила, ушушкај у меки прекривач сигурности и мируј. Знам, ти би да полетиш. Не жури. Лет је вјечност, под крилом је трен. Ко лети, кћери, пада, ко мирује не може пасти. Открићеш, једног дана, у том лету смјену дана и ноћи. Живот је земља, а срећа је сунце. Окреће се живот око среће. Смјењују се дан и ноћ. Свако од нас има своју тачку на глобусу. Бог зна гдје је наша, ми не знамо. Припреми се за тамну, моли за сунчану. Ако никада не будеш на тамној, нећеш знати како је добра сунчана. Само ту, под крилом дјетињства, не треба ти ништа, осим осмијеха и мене. Да те чувам да не полетиш рано, да те припремим за то путовање. Једино на том мјесту твоје трепавице неће бити никада мокре, а твоје жеље су стварност. Само је ту увијек сунчана страна и само та једна тачка на глобусу нема смјену дана и ноћи. Све остале, кћери, имају. Задржи то мјесто што дуже и плеши! Рашири своје ручице и затражи све што желиш и биће твоје. Зато не жури! Крило је смјештено ниско. Ти растеш. Мали је простор. Гледам са тугом како га пуниш. Мени пребрзо, теби преспоро. Ја бих, некако, да проширим мјесто, зауставим вријеме, подигнем крило, спустим тебе. А не могу! И нико не може! Ово сам, кћери, написала када сам и ја прерасла простор испод крила и полетјела у свемир, тражећи своје мјесто под сунцем. Надам се да ти нећеш полетјети тако рано као ја.
„Писмо сину“ – Рада Јањушић Марић
посвећено мајци ХРАБРОСТ Јелени и њеном сину Николи
Пишем ти, сине, ово писмо
моли те мајка Богу захвали,
не хули, не тугуј, живот је радост,
тешко је да схватиш, јер још си мали.
Ништа случајно не носи живот,
некад је тешко, а некад лако,
сваком је дато што поднијети може,
радује се, сине, јер мора тако.
„Никада више” – Рада Јањушић Марић
Ја никада више видјети нећу
дим што се из родног дома вије,
пропланке драге, гдје ме ко дијете,
јутарња роса по лицу мије.
И никада више осјетити нећу
мирис прољећа у топлом мају,
а нигдје оно није тако
мирисно као у родном крају.
„Истина о бајкама” – Рада Јањушић Марић
Дјеца много воле бајке
пред спавање да читају
али има доста ствари
које мали не схватају.
Опростите славни писци
извините браћо Грим
не слажем се баш са свим!
„Врбина сјећања” – Рада Јањушић Марић
Ливадица њежна, мека,
кроз њу тече мирна ријека,
на обали врба стара
с капљицама разговара.
Још се сјећам, капљо мила,
кад је овдје граја била,
дјеца ведра насмијана,
бистром водом окупана.
Нема дјеце, село мало,
с временом је нестајало,
дјечја цика и галама,
сад обала дријема сама.
преко Rada Janjusic Maric
cy3a 