Провео сам сате, тога дана, са једном девојком. Прво смо шетали а након тога смо сели поред неког бајковитог места на Дунаву и посматрали реку. Рекла ми је да је то њено омиљено место а затим се брзо исправила и прошапутала, смешећи се, да је читав свет њено омиљено место. Посебно када је срећна. А била је те вечери… Ипак ово није прича о њој, та девојка заслужује много више простора, ово је прича о осећајима који су се будили један за другим док сам је посматрао. Ово је запис о нечему што до тада нисам знао да постоји у мени… Није то био не знам какав разговор, ништа нарочито али сам слушајући је откривао, у себи, нешто што до тада нисам осећао. Почео сам да откривам огромну љубав према свему, бескрајну, која превазилази поседовање, везаност. Посматрао сам је духовно, неким новим очима, оностраним, посматрао сам је као уметничко дело, као сунце које припада свима и сија за све. Посматрао сам је као цвет, као сестру. И десило ми се, по први пут, да ми се свиди нека девојка а да је не пожелим само за себе. По први пут нисам смишљао начин како да је освојим, или да још те вечери одемо у кревет. Не.

Наставите читање →