Нечујни крици душу ми кидају,
сузе би текле, ал’ очи не дају.
У грудима негде бубњеви се чују,
одјеци тупи, све се утркују.

Срце би хтело побећи од свега,
да баци терет у подножју брега,
па да се вине небу у висине,
да нађе облак, где очај умине.

Ал’ нигде врата, како да изађе?
Никакав излаз не може да нађе!
О, срце моје, издржи у ноћи,
можда ће с’ јутром и овај бол проћи…

преко Ljubica Cizmas Markus

Да ли си мени још увек мајка
или ја грешим што ти се надам?
Јер моја плећа постају нејака,
све брже и брже ја пропадам.

Па загрли ме, бар једном мила,
не могу живети само од хлеба,
ја нисам млада, к’о што сам била,
али ми твоје љубави треба.

Наставите читање →