Tagged: #akcijablogeritema

Дама данас

Ја желим да будем дама
а то данас тако је тешко
Лепо васпитање на првом месту,
начитаност и елоквентност да подсећа на стара времена,
уз то обавезно знање савремених технологија
и вожња аутомобила
јер данашња дама
све може сама!

Наставите са читањем

Празан папир

Гледамо се
празан папир и ја
Он ми се надмено смеје
„Хајде, да видим, чиме ћеш испунити ову белину“
Ћутим
У глави разне се мисли роје
И ћутим
док он и даље се надмено смеје
Ја ћутим
и мислим
А он се и даље смеје

Наставите са читањем

Пролеће

Стигло је пролеће
И озарена лица младих људи пред којима је читав живот
Уживају у малим стварима,
у осећањима која само пролеће буди,
у тренуцима који се никада вратити неће

Наставите са читањем

Љубав и издаја

У филмовима читање тестамента је свечан догађај. Додуше, то је за богати свет, чије животе нам и приказују у филмовима. Не знам како је то код обичног света. Код нас то је Оставинска расправа и по свему што сам о томе чула закључујем да је то низ свађа и вређања пред судијом који треба да одлучи шта ко наслеђује. Мајка је то избегла. Вероватно је хтела да оца запамтим у лепом сећању.


Након што смо дали четрдесетодневни помен, по свим православним обичајима, јер је он о томе много водио рачуна, када смо остале саме дала ми је кутију на којој је писало „За Лидију“ и оставила ме саму. Да ли је мајка знала шта је у кутији? Вероватно јесте. Никада ми нису причали о својим животима пре него што су се венчали. Нисам питала. Васпитана да им безусловно верујем, нисам имала разлога за тим. Зато је ова кутија права енигма. Чак изазизав и дозу страха. У рукама држим обичну картонску кутију. Унутра један дебели роковник, црних корица, исписан татиним ружним рукописом и препун разних улазница, фотографија… То уопште не личи на њега. Он никада ништа није записао. Све је куцао, и ако баш мора – штампао. Испод роковника, још веће изненађење – неколико свежњева писама увезано црвеном машницом. На ковертама татина адреса исписана китњастим женским рукописом. Са задње стране, адреса пошиљаоца – женско име, мени потпуно непознато. Осетила сам бол у грудима, као да ми је неко избио сав ваздух из груди, очи су се напуниле сузама. Не знам колико сам седела са тим писмима у рукама, покушавајући да дођем до даха и опоравим се од шока. Сада сам већ наслућивала тајну коју је тата крио од мене. Колико год да ми се није свиђало то што сам претпостављала да ћу сазнати, знала сам да морам. Писма сам оставила за касније, интересовало ме је шта је то тата записивао. Скупила сам снаге и отворила роковник. На првој страни је писало: „Малена моја, знам да ћеш бити повређена, можда ћеш ме чак и мрзети после овога, али ја морам бити искрен са тобом. Упознаћу те са Софијом, једином женом коју сам искрено, целог свог живота волео. Веровао сам да је љубав била узвраћена. Ти ћеш можда успети у њеним писмима да пронађеш да ли је била искрена или не. Ја само знам да је моја љубав према њој била јача од свега осталог. Покушао сам, уз помоћ твоје мајке, да је вратим, али нисам успео. Где је и шта је са њом не знам и не занима ме!“ Колико горчине у човеку који ме је учио да је искреност најважнија животна особина и увек инсистирао на томе. Сада полако схватам да он према мени никад није био искрен… „Софија… Ушла је у мој живот једног октобарског дана, а амфитеатру нашег факултета. Насмејана, радозналих очију, међу гомилом студената изгледала је као мала девојчица. Врло брзо сам схватио да је то само фасада, да се испод насмејане површине крије бескрајна туга. Можда сам је зато и заволео – требао је неко да брине о њој…“ Моји мајка и отац су ми увек били пример праве љубави, њихов однос био је мирна лука у коју сам увек могла да се вратим. Никада нису подигли тон једно на друго, свађе су за мене биле мисаона именица. Оно што сам читала у татиној причи о његовој љубави са Софијом било је скроз другачије: свађе, разне увреде, клетве, помирења, поновне свађе… Можда ме је највише зачудило њихово петљање са Црном магијом. Како су уопште очекивали срећу након тога?! Писао је тата много, детаљно о свему. Било је ту и њених и његових стихова, све је одисало љубављу. Све до њеног самосталног одласка на море са колегама са факултета. И њене везе за једну ноћ. Боље би било да је тата прекинуо њихову везу после тога, јер је она свакако веровала да је њиховој вези дошао крај. Али, мој тата је одлучио да јој пружи још једну шансу и да је кињи целог живота због те једне несмотрене ноћи. Њена писма одавала су искрену љубав, искрено кајање након сваке свађе… Она је детаљно описала своју везу за једну ноћ, не трудећи се да нађе оправдање за такав свој поступак. То је била класична превара и она је, с правом, хтела да напусти мог тату. Сажалила се на њега када је почео да је моли, да обећава да ће све бити као пре. Ни слутила није какав ће јој пакао приредити. „Нема ништа самотније него кад лежиш у кревету поред човека кога волиш целим својим бићем, а сваки његов додир изазива језу у теби, јер знаш да његова осећања нису иста као твоја“. Након неколико година заједничког живота, када је завршила факултет, прихватила је посао у другој држави и отишла без њега. Он је отишао у војску, верујући да ће она доћи на заклетву, да ће се њихова веза наставити. Али, уместо тога, она му је послала опроштајно писмо: „Ето, војниче драги, који отаџбину нашу браниш, пишем ти песму ову негде у рану зору. Коначно схватих ја шта желим од живота. Молим те, не љути се на мене, али у њему нема места за тебе. Не зови ме више и не пиши писма дуга…“ стављајући коначну тачку на њихову везу. Ја верујем да је Софија успешна жена, да је удата и да има дивну децу коју не лаже као што је мене мој отац лагао. Дивим јој се што је имала снаге да оде и започне нови живот након свега што је преживела. Њено кајање је било искрено, а не посесивно као кајање мог оца. Јесте Софија издала њихову љубав, али је искрено хтела да га напусти. Он је манипулаторски покушао да је задржи наносећи обома бол. А двадесет година касније, нанео бол и својој ћерки! И онда, изненада, схватим још једну шокантну истину. У целој причи највећа жртва, или боље рећи – херој, била је моја мајка. Удала се за човека који је никада није волео, и она је то знала. Поставила је правила понашања, изградила мирну оазу, како бих ја расла у складној породици. Свој мир пронашла је у вери, не дозволивши да их разлике у поимању односа са Богом удаље као што је то било у случају тате и Софије. Она није побегла, остала је и изборила се, херојски. Праву истину о тати открио ми је он сам, она је само испуњавала његову последњу жељу. Наравно да ћу остати уз њу, сада је још више поштујем!

Две животне приче

– Морала сам да се вратим. Ту психички тортуру нисам могла више да поднесем. Мени је моје здравље на првом месту. Оно што ме највише боли је моја ћерка. Она се наљутила на мене и неће уопште да контактира са мном. Не разуме она, а мене душа боли…
– Млада је она, нема довољно животног искуства, схватиће временом
– Знаш, она је мени нашла тај посао, и љути се на мене што нисам издржала.
– Твоје здравље је најважније, јер само здрава можеш да јој помогнеш
– Знам ја то. Она је тамо сама, надала се да ћу бити тамо уз њу, нема она много људи са којима се дружи
– Схватиће она временом, веруј ми. Бог увек све доведе на своје место
– Ту си у праву. Ја се стално молим Богу за њу…



Пре неког времена сам наишла на пар интересантних прича о људској доброти. Сетила сам се своје баке која је сваког намерника примила у кућу, дала им ручак, не гледајући ни ко су ни шта су. Сама сам била сведок колико је чак и Цигани поштују, јер је и њих небројено пута нахранила. Подсећа ме њено понашање на оне две лепте из јеванђелске приче, јер је и она у својој немаштини од уста своје породице одвајала да би нахранила намерника. Осећам данас понос што је таква особа била део мог живота и васпитања!

О5ЈА и ја

„Бо-то-фо-би-ја… У прошлости су многе врсте имале јако изражен страх од механичких „бића“. Научници претпостављају да је у основи овог ирационалног страха стара људска тежња да буду бољи од других. О томе пишу и њихове свете религијске књиге – чувени мит о братоубиству. Зашто су и остале врсте прихватиле тај образац понашања – није познато.“

Наставите са читањем

Ђачко доба

Кажу да је најлепше ђачко доба. Ја не памтим када сам учила слово А, нити какви су били часови математике. Али кутија успомена из тог периода је пуна, препуна.

Наставите са читањем

Живот са хендикепом

Када се тог далеког мајског дана пре 18 година родио Михајло, није било срећније особе на свету. Он је био испуњење свих мојих девојачких маштања. Чак и када су ми рекли да је болестан и да ће целог живота носити печат различитости нису покварили осећај савршенства који је он у мени створио.
Дуга и тешка је то била борба. Нарочито када нас је моја „јача половина“ напустио, јер није имао снаге да бори се са изазовима које носи хендикеп у породици. Живот нас је повезивао са људима који су имали сличну, па опет сасвим другачију судбину. Теа је млада жена без руке, која се бави свим могућим екстремним спортовима. Једном приликом ми је причала како је као клинка од 5-6 година јако тешко поднела немогућност да игра фолклор. И то је једино за шта је остала ускраћена! Мира и Јоца имају сина здравог, правог, ожењеног и оца дивне девојчице, али имају и ћерку због које би многи побегли у планину, да их нико не види. Захвални су што је држава, ипак, препознала потребе породице па им омогућава „вртић“ у коме је њихово дете окружено себи сличнима и са којима раде људи који знају како. Некада тога није било. Ја сам мог Михајла прво била уписала у обичну школу, верујући да ће га „нормално“ окружење мотивисати да буде бољи. Али, схватила сам да у тој ситуацији ни он ни друга деца не добијају оно што им треба. Завршио је специјалну школу у Новом Саду, и израстао у самосталног младог човека, који је способан да брине се о себи. Захвална сам свима који су били са мном током тих година. И мени и њему је било тешко, али сада обоје знамо да је то било најбоље.
Вечерас имамо рођенданску журку са мојим пријатељицама и његовим другарима. Позвао је све те људе који знају и лоше стране живота са хендикепом, али и богатство душе које та стална борба на крају доноси. Жели да им врати бар део онога што су они њему пружили кад му је највише требало. А ја сам поносна што Михајло, кога живот није мазио, има велико срце!