Свети Сава 2023.

Свети Сава је прилика да видимо колико се деца која живе литургијским животом разликују од осталих. То што неко дете иде на часове веронауке не значи да живи литургијским животом. Разлози за избор веронауке, а не грађанског су различити, уопште не мора да буде искрена вера. Неки родитељи се одлуче за веронауку зато што наивно верују да ће дете на тим часовима научити све о вери. Не знају они да се вера учи хришћанским животом, од рођења, а не на часовима веронауке.

Наставите са читањем

Детинци 2022.

Данас је празник исказивања љубави деце према родитељима. Са друге стране, родитељи треба да науче децу да сваки поступак има своју последицу, која може бити позитивна или негативна, зависно од поступка. Ја не верујем у савремене методе по којима не постоје ни казне ни награде. Верујем у снагу љубави која ће упутити родитеље на исправне кораке у васпитању деце. Многи људи под овим „снага љубави“ подразумевају тенденцију да се деци допушта СВЕ, да би дете било срећно, јер је једино срећно дете знак да га родитељи воле. Ти родитељи сматрају да дете уопште не треба да доживи непријатне емоције: бол, тугу, разочарење… иако су све те емоције саставни део живота.
Ни данас није лако васпитавати децу, као што није било лако никад у људској историји. Ако имамо Бога као помагача, онда је тај посао мање стресан и сигурно много делотворнији.
Будимо својој деци брижни родитељи пуни Љубави и молимо се Господу за њих! И пустимо их да ових празничних дана који су пред нама уживају у бајковитој атмосфери коју ће памтити целог живота и из које ће црпети снагу у животним тешкоћама.

О љубави и друштвеним мрежама

Када је пре више од 20 година један наставник ошамарио ученика синдикат је стао у његову одбрану наводећи да он никада није закаснио на посао. Изгледа да је у људској природи да када неко погреши остали покушавају да ту његову грешку умање тиме што наводе све могуће позитивне особине.

Наставите са читањем

Недеља 24. по Духовима

А кад се врати Исус, срете га народ, јер га сви очекиваху.
И гле, дође човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов.
Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега.
И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити;
И приступивши састраг дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене.
И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче?
А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене.
А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави.
А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру.
Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља.
А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена.
И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери.
И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава.
И подсмијеваху му се знајући да је умрла.
А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани.
И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе.
И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.

Наставите са читањем

Недеља 22. по Духовима

Посао наставника је врло озбиљан посао. Наставник утиче на душу детета и оставља дубок траг. Најмање је учење градива. Морални ставови, осећај за добро и лоше, храброст да се искаже свој став без обзира на последице – све је то оно чему би требало да учимо децу. Како их учити храбрости да бориш се за своја права ако ти ћутиш и трпиш да будале заводе ред који личи на циркус?!

Наставите са читањем

Недеља 21. по Духовима

Велика је одговорност на наставницима. Они треба да буду узор својим ученицима, они треба да буду људи највиших моралних врлина, који ће у ученицима побудити најдубља осећања Љубави, Емпатије и Пожртвованости. Али, данас многи наставници немају такав однос према својим ученицима. Доживљавају их као терет, као средство за зарађивање пара или за истеривање неке правде… Није ни чудо што млади људи не желе да размишљају о занимањима која подразумевају рад са децом. У друштву се величају капиталистичке вредности, а нашој души је то страно. Тај раскорак између онога око нас и онога дубоко у нама и доводи до толиког броја психичких проблема. Једино нам вера у Господа, труд и молитва могу помоћи да истрајемо на хришћанском путу, који јесте уска стаза али награда на њеном крају је велика. Заборављамо да Христова мера није оно што савремени свет нуди као систем вредности али то је једини начин живота који омогућава мир у души!

Недеља 20. по Духовима

Дође тако тренутак када сви покажу право лице. Многи остану затечени развојем ситуације не схватајући шта се дешава. Они који живе живот по Христовој мери знају да „Блажени који плачу, јер ће се утјешити„. Они други посматрају само личну и материјалну корист, ако тога нема они одлазе остављајући „лешеве“ за собом (али они то свакако не примећују). Како је тешко живети по Христовој мери, а једино нам Он може дати снагу за то.

Зборник „Таласи слободе“

У време када је удружење Популиарти у марту месецу почело да расписује конкурсе са циљем да одабрани радови буду објављени у зборнику била сам у фази читања научне фантастике. Вероватно ме је зато прва тема „Тиранија духа“ инспирисала да сценографију моје приче поставим у неку далеку будућност, у друштво у коме су људи лишени имена, дружења, личности. С обзиром да ја све што објављујем на блогу „пишем“ на телефону у превозу, наравно да не очекујем много од тих конкурса, али мени је занимљиво да пишем на разне теме. Ова тема ми је, изгледа, баш легла. Данима, можда чак и недељама живела сам са главним јунаком у његовом „савршеном свету“. Просто сам осећала патњу у његовој души.  Заиста сам била пријатно изненађена када су моју причу прогласили са победника тог конкурса.
Зато је та прича добила наставак. Осећала сам да треба да дам још нека додатна објашњења о том свету. Али, догодило се као што се увек и дешава са наставцима (по наруџбини) – није имао толику снагу као први део. Вероватније ми звучи да су неки други написали неупоредиво квалитетније приче од моје. Зато су они победили, а моја прича се привукла у зборник кроз „другу шансу“
Ови конкурси нудили су прилику и писцима поезије и песницима. Мене поетска инспирација током ових пар месеци моје хтела. Још једна моја прича, о жени која трпи злостављање у браку и ослобађа се тога кроз јавни линч, инспирисана свим сличним животним причама које нико неће испричати, јер те жене просто немају снагу да изборе се за своја права, можда мало невешто написана, али кроз „другу шансу“ ушуњала се у зборник.

Оно што је много лепо кад су ови зборници у питању је промоција. Сусрет са људима са којима делим заједничку љубав према лепој речи, са људима који су ми драги, а које не бих упознала да није интернета и оваквих сусрета. Препознамо се на тим сусретима као да се цео живот знамо, и то је оно најлепше од свега. Жао ми је што нисам успела све ауторе да упознам, али надам се да ће нам се пружити прилика на некој новој промоцији…

Соњина прича

Соња је била прави пример „штребера“ – у школи увек све петице, увек на свим такмичењима најбоља, одличан студент, факултет завршен у року са високим просеком, посао о коме су сви сањали. Брак, деца… Све је ишло спонтано… Сви су веровали да живи идиличним животом. Али, нико није знао шта се крије иза затворених врата. Патријархално васпитана, много тога се подразумевало. Муж је увек био у праву. Она, чак и поред своје докторске титуле, није смела говорити док је муж нешто не пита. А питао је углавном „Шта има за ручак“, „Кад ће та вечера“ и „Где ми је одело које треба да обучем“. Жена нема право на слободу мишљења, јер је Бог жену створио да ћути и слуша! То што жена ради ван куће не значи ништа. Њена плата иде у кућу, за све што треба да купи – муж даје одобрење. Када дође кући треба спремити ручак, вечеру, кућу довести и ред. Синови, наравно, не раде ништа, јер кућа је женски посао. Ћерка покушава да „побегне“, тако да од ње помоћи нема. Сама, у паклу, а муж за сваку „ситницу“ примењује драконске васпитне методе. Током година извежбала се да сакрије трагове и да набаци осмех на лице који не говори ништа. Није јој дозвољавао да се шминка, код фризера је ишла у његовој пратњи, да он исконтролоше шта ради и какву фризуру добија. Он се јавно приказивао као диван мушкарац, прави каваљер, па су сви око њих његово понашање доживљавали као доказ искрене љубави. Многе жене су јој завиделе, јер су одавали утисак складног брака, испуњеног љубављу и срећом. Само је Соња знала колико јој је тешко ноћу да заспи из страха од његовог додира. У сексу никада није уживала, јер су је научили да жена не треба да ужива, да је то њена брачна обавеза. Али, временом су његови додири, чак и они који наговештавају секс, били све грубљи и грубљи. Ћутала је, гутала сузе и молила Бога да све прође. Али, никако није пролазило, било је све горе. Прочитала је причу о савршеном свету, у коме је сваки тренутак дана испланиран, где човек не мора ништа да мисли. Осетила је хладне жмарце како јој силазе низ кичму. Она већ живи у таквом свету. И у том тренутку је схватила да има јако пуно жена које живе као она. И све ћуте, јер су тако научене. Једини начин да им помогне је да почне да прича о томе. Она више нема шта да изгуби, осим живота, а шта јој вреди живот који сваког дана постаје све гори пакао?! Знала је да ће изазвати буру негативних коментара када јавно каже шта проживљава. Ако ће то бар једној жени помоћи да схвати, и да прекине пре него што се закопа као Соња – она ће бити задовољна. „Зовем се Соња и жртва сам породичног насиља…“ Почела је своју јавну исповест као што на филмовима зависници почињу своје представљање у „анонимним алкохоличарима“. Описала је цео свој живот, све што је доживљавала до најситнијих детаља. Без шминке, да виде се трагови његовог васпитавања. Можда је другима било чудно што не плаче, али она суза одавно нема. Истрошила их је док је била млађа, кријући се у купатилу после сваког преваспитавања. Колико пута је помишљала да скочи кроз прозор и оконча свој живот, али због деце није могла. „И тако, на прагу својих „златних година“, ја желим да женама које имају живот попут мог покажем да нису саме, да чак и образоване жене могу начинити погрешне изборе и направити себи пакао од живота. А то не сме ниједна жена себи да дозволи. Нико нема право да се иживљава над нама, да нас вређа и понижава. Жена не сме да ћути и трпи насиље. Све почиње безазлено – речима које не изазивају сумњу „Жена није господар од својега тијела, него муж“ (тако заиста и пише у Светом писму, али пише и следеће „тако и муж није господар од својега тијела, него жена“, али то нико не спомиње!), „жене, будите покорне својим мужевима“… Све су то наводи из Светог писма, али извучени из контекста и погрешно интерпретирани. Најважнију заповест из Светог писма некако сви заборављају „Љуби ближњега свога као самога себе“ Ако ти жена није ближњи, ко јесте?!“ После ове исповести Соња је, очекивано, доживела много, много непријатности. Остала је без посла, породица и пријатељи су је напустили. Знала је да је деца неће разумети, али је болело што су је се и њени родитељи одрекли. Живи у Сигурној кући, сама, изолована од свих… А онда је једног дана стигло писмо „Драга Соња, хвала ти што си ми помогла да схватим да је његово патријархално васпитање само параван за злостављање. Сва његова слаткоречивост толико је личила на све оно што си ти описивала. Зато сам се одмах спаковала и отишла“ Таквих писама почело је да пристиже све више. Све више и жена и мушкараца давало јој је подршку. „Овог јутра, док пијем кафу на таласима слободе коју донела ми је храброст да јавно прикажем пакао у коме сам живела, захвална сам свима који су ми пружили подршку. Очекује ме сусрет са децом коме се искрено радујем, јер сада знам да су и они разумели на прави начин све што се десило. Мој живот више није пакао. Коначно могу дисати пуним плућима!“

Победа над машинама

Кажу да су људи некада имали имена сачињена од неколико речи: лично име, средње име, породично име, презиме, надимак, титула… зависно од обичаја који су владали у том народу. Осим тога, сваки човек имао је лични документ у коме су писали подаци о родитељима, датум рођења, и слично. Тада су постојале прославе рођендана које су представљале прилику за дружења. Време се мерило од рођендана до рођендана, људи су бројали године…
А онда је дошло савршено друштво. Имена су постала речи састављене од бројева и слова и у имену су били садржани сви подаци о човеку. Приступ овим подацима имали су само запослени у Здравственом центру који су на основу тих података и здравственог стања правили план формалног образовања, исхране… Нико није знао датум свог рођења, тако да нису постојале прославе рођендана. Деловало је да тај систем постоји одувек, и да не постоји проток времена, након што се заврши формално образовање. Књиге нису постојале, а историја се није учила, што је и логично у друштву у коме не тече време, тако да је већина људи веровала да овакав систем постоји одувек.
Живот изван града био је много опуштенији. Јо218ван је дуго времена након што је распоређен на фарму млечних производа близу града живео по градском режиму. Стоку је изводио на испашу рано ујутру, проводио цео дан на ливади и враћао се са стоком у поподневним сатима, мужа је била аутоматизована, као и процес производње. Након муже, до сутрадан ујутру, имао је јако пуно слободног времена. Тако да је, врло брзо, схватио да се од њега очекује само да у одређеним тренуцима у току дана достави производе по списку који је добијао за недељу дана унапред. Роботокамиони су долазили, преузимали пошиљке и одлазили. Остатак времена могао је да ради све што је желео. Није имао програм исхране и вежби, јер се сматрало да људи на селу свакако воде здрав живот.
Након неког времена почео је да се дружи са научницима из оближње истраживачке станице, који су проучавали утицај временских прилика на квалитет млечних производа и предлагали мере како да се тај утицај смањи или преокрене у корист квалитета. И њихов живот је био потпуно опуштен, а имали су приступ и централном рачунару, у коме су се чували подаци о свим житељима новог друштва, али и архива свега што је претходило.
Јо218ван је полако, стидљиво почео да проучава приче људи који су живели изван града. Комуникација међу њима била је много интензивнија, са много мање контроле и цензуре него комуникација у граду. Дошао је до закључка да приче о именима и рођенданима сигурно имају основа. Али, тај део архиве био је заштићен. Изазов за све, да прођу систем заштите, да докажу да су супериорнији од машина које су владале савршеним људском друштвом. Многи су желели да сазнају податке о себи, о свом пореклу, о томе да ли имају браћу или сестре – људска радозналост не може се потпуно угушити.
И тако су Јо218ван и тим научника кренули у поход освајања архиве централног рачунара. Знали су да ће успети да разбију шифру, то није био проблем. Требало је све то урадити тако да остану неоткривени. Посебан задатак је добио Јо218ван – да осмисли начин комуникације са људима из града. Тако су паралелно прикупљали податке из архиве и развијали систем обојених сенки. Годинама су радили на овим пројектима.
Подаци које су прикупили из архива прослеђивани су околним фармерима и научним станицама. Они су те податке анализирали и класификовали. Јо218ван је нарочито био узбуђен када је сазнао да има млађег брата, који треба да постане програмер робота за рударске послове. За њега је спремао посебну, плаву сенку, осећајући да ће та сенка покренути и у том младићу снагу коју је и сам поседовао. Већина људи у граду била је потпуно роботизована. Нада је постојала у младим људима, који тек излазе из система формалног образовања, а нису ангажовани у Здравственом или Образовном центру. Пет28ар је био један од њих.
Јо218ван је детаљно проучавао све што је било забележено о његовом брату. Сва психолошка тестирања, све моторичке реакције, све оцене са прецизним образложењима. Имао је утисак као да су заједно одрасли. Тако је и пројектовао плаву сенку. Желео је да она пренесе сва осећања која је имао. Па, ипак, постојала је мала доза страха – шта, ако се уплаши. Дуго је радио на плавој сенци. Остале, намењене другим младићима и девојкама (њих је било много мање, јер је највећи број жена био ангажован за рађање), показале су се као добар начин комуникације. Ширила се, полако, мрежа тихих побуњеника. Јутро када је плава сенка успоставила контакт са младићем по имену Пет28ар било је почетак тихе револуције. А оног дивног јутра када се на вестима чуло „Није у људској природи да живи попут робота. Човек треба да јавно искаже своје мишљење. Креативност је оно што разликује човека од робота“, Јо218ван био је толико узбуђен, јер је знао да ће коначно упознати свог брата. И био је тако поносан на себе што је снагом своје воље и удруженог рада људи око себе покренут процес враћања људскости.
Јо218ван је пришао младићу који је уживао у додиру сунчевих зрака на свом лицу. Смешио се. Када га је Пет28ар погледао, осмехнуо се. Иако су се први пут видели, осмех на њиховим лицима био је знак потпуног препознавања. Некада се говорило „крв није вода“, а ова два пронађена брата била су прави доказ истинитости те тврдње.