Крај четвртог разреда

Сећам се своје учитељице, Ћаловић Катице и њеног благог осмеха: Наставите са читањем

Advertisements

Недеља поподне

У школском дворишту граја се ори,
у игри су разни спортови:
бадминтон, атлетика, баскет,
фудбал, бицикли, ролери…
Дрво окићено децом на гранама,
са тобогана и клацкалице смех се ори…
Младо и старо, нико ником не смета,
јер у овом дворишту за свакога има места

Леп викенд за нама

Рекреативци настављају са турнејом – овај пут смо наступали у Сокобањи, на Другом фестивалу ветерана и рекреативаца фолклора. Дан прелеп, ми лепо расположени… Уживали смо, сви 🙂
А наступ, као и увек, у нашем фазону 🙂

Наставите са читањем

„Мама“ – Ана Филиповић

Лепе очи има
име јој је мама.
Брине се за нас и пази
да нас нешто не прегази.

Воли нашег тату,
тата воли маму.
Љубав то се зове
заједно се воле.

Непослушна деца
воле је и грле.
Велико срце има,
много је племенита.

„Бела Грива“ – Ана Филиповић

Длаку белу је имао
док људе није видео.
Мајку му отели
и њега су после мучили.

У ватру га заробили
да би га ухватили.
Зато коњ чим људе види
цело крдо крене бежати.

Дечак га је волео
зато га је тражио.
Матица води два другара
Фолка и коња који се грле

„Нема раста без другарства“ – Ана Филиповић

Ако немаш другове
не вреди ти ни цео свет.
Другове бирај добре,
сам процени колико вреде.

Дружења не одбијај
имаш пријатеља то је рај.
Све с‘ пријатељем иде лако
пријатељ те бодри: “Само тако“. Наставите са читањем

„Кад су деца најлепша на свету“ – Ласло Блашковић

Када деца ручице шире,
личе на лаке беле лептире.
Када деца ручице пруже,
лепа су као најлепше руже.
А када загрле маму и тату,
лепша су од руже у цвату,
лепша су од лептира у лету…
Тада су деца најлепша на свету!

Временска машина

Стојим испред временске машине. Остварење животног сна мог сина Милоша. Иако су сви говорили да је исти отац, једино сам ја у њему видела свог тату. Можда не толико ликом, али карактером је исти деда Пантелија. Обојица су цео живот маштала о путовању кроз време. Милош се родио након дедине смрти, тако да је његова фасцинација путовањем кроз време заиста чудновата сама по себи. Као да је деда Пантелија говорио кроз Милоша. И, коначно, остварење његовог сна. Или боље рећи – њиховог. Ја сам, као неко ко га је целог живота подржавао, добила част да прва испробам временску машину.

Наставите са читањем