Звездано небо
Филм „Ово мало душе“, редитеља Адемира Кеновића. Филм о обичним људима. Својом једноставношћу и наивношћу казује велике животне истине. Гледање овог филма ми је помогло да разбијем неке заблуде. Зато се и надам да један Брка ужива у пензији.
Неколико реплика из филма, вероватно их знате:
„Човек је, Сенада, тешки хајван. И оно мало душе што има, шејтан му је дао да му буде теже.„
– А имаш ли ти какву цуру.
– Немам бона, одакле ми.
– А бил’ се ти мог’о оженит’?
– Не би
– А што?
– Срамота ме
– А шта ти је Сенада?
– Сенада ми је јаран
– Чуууј, јаран. Не море то тако. Мушко и женско не могу бити јарани. Ил’ су фамилија ил’ нису ништа.
– Још прије оног рата, један Чех, ветеринар, мени је приповједао да по тој њи’овој вјери у тим старим књигама пише да је Бог био намислио дати човјеку да живи хиљаду година.
– Машала: хиљаду година!
– Е.
– То би био живот. И шта је било?
– То је било кад је Бог првог чо’јека створио. Адема. Адем се звао, добро се сјећам. Све му пружио, вас рахатлук. И појест, и попит и … и жену му створио. Само, у некак’е јабуке да не дирају. Ето, бива ‘вако то су Божије јабуке. То да не дира, а друго је све његово.
– И шта је било?
– Ал’, та женетина, наврати Адема да тргају јабуке. Бог то видио, гдје неће, јел’, наљутио се и – капак. Неста рахатлука, неста свега. И о’тада се чо’ек пати, живи и ‘м’ре као свако друго хајванче. Све због оте жене.
– О, јеб’о јој ја матер!
Али мени је некако најупечатљивија реченица, можда и најживотнија (и у складу са горе написаним стиховима):
„Сунце јесте триста хиљада пута веће од земље само што је далеко од нас па се мало чини.„
cy3a 