Ками – “Странац”

У гимназији ми је требало три године да схватим како треба да пишем лектиру. Можда и због тога, или зато што сам била у годинама када се свет око себе преиспитује, или зато што сам се и сама осећала као странац… Сачувала сам своју анализу Камијевог „Странца“. И данас се слажем са сваком речју коју сам тада написала.


У роману се говори о апсурдности живота. Али не живота као живота, већ живота у одређеном времену. У времену када је све важније од човјека као појединца. Мислим да би се роман итекако могао поистовијетити са садашњошћу. Сада је важније да ли си Србин, Хрват или Муслиман. Важнији су неки глупи закони. Важнија је политика. Важнија и од самог живота. Да ли то ико може схватити? Да ли могу људи да се окрену себи и да кажу: “Погријешили смо. Сви. Али, било би добро да сједнемо и договоримо се. Ваљда треба да имамо неку будућност. Сви. Људи уопште”? Не, за то је потребна храброст коју нико од ЊИХ нема.

Роман се састоји од 2 цјелине. У првој се говори о Мерсоовом животу прије злочина. О свим малим стварима којима је окружен, али које за њега немају никакву важност. За њега ни смрт мајке не представља нешто око чега би се требао узбуђивати. Друштвене норме понашања у тим ситуацијама за њега немају важности. Послије сахране наставља живјети као прије. Као да се ништа није догодило. Излази са дјевојком, одлази у биоскоп, купа се. Све је то за њега нормално и не схвата зашто би морао другачије живјети због смрти мајке. У ствари, он живи у садашњости. Не занима га ни прошлост а ни будућност. Све прихвата олако и ни због чега се не узбуђује…

Мерсо уопште не води рачуна о себи и свом животу. Пролази кроз живот као странац кога се сви ти догађаји мало тичу. Не смета му што живи, не би мијењао живот. За њега ништа није важно. Ништа га неће натјерати да дубље расмисли о неким поступцима или ситуацијама. Његовом комшији је побјегао пас и плакао је. Мерсо је помислио на мајку, али није знао зашто. Није желио да зна. То би значило познавање себе а он то није желио…

Мерсо је својом вољом био упетљан у свађу између Ремона и Арапина. Чињеница је да је “желио” да му помогне. Није размишљао о посљедицама. Није ни слутио шта би могло да се догоди. А догодило се. Догодило се то једног дана када је врелина била као и на дан сахране његове мајке. Убио је Арапина. Изјавио је да је то због сунца. Да, јесте због сунца. У ствари, због одбљеска ножа који је изазвао бол. Он се бранио од те боли. Није пуцао у човјека, пуцао је у бол.

У другом дијелу писац говори о Мерсоовом боравку у затвору. О преживљавањима. О размишљањима. Мерсо је убио човјека. Постепено се привикава на ту чињеницу. Он је у затвору, али није тога свјестан. У почетку. Вријеме проводи сјећајући се своје собе. Сваког дана проширује круг ствари којих се сјећа. По његовом мишљењу “човјек који је живио само један дан могао би без напора живјети сто година у затвору.” Никада се није сретао са судницом и није знао да је сваки детаљ од непроцјењиве важности за суд који све догађаје из нечијег живота тумачи онако како му одговара. А смрт његове мајке је била савршен примјер његове безосјећајности. Тужилац је савршеном игром ријечи Мерсоа претворио у моралног убицу своје мајке и оптужује га да је крив и за оцеубиство које треба ускоро да се суди.

Мерсоа су осудили на смрт. Он ту пресуду не доживљава тако озбиљно како би требало због чињенице “да је пресуда прочитана у двадесет сати а не у седамнаест, да је она могла бити и сасвим другачија, да су је донијели људи који мијењају рубље, да је изречена у име једног тако нејасног појма као што је француски народ (или њемачки, или кинески)”, али схвата све њене посљедице. Одједном жели да живи. Размишља и о молби за помиловање. Прво узима као могућност да му је одбију. Тада ће умријети, а други ће живјети. Ту могућност је прихватио хладно. Али другу могућност је прихватао са много више жара. “Незгодно је било то што сам у том случају морао обуздавати онај занос крви и тијела који ми је безумном радошћу избијао из очију. Требало је да се потрудим и савладам тај крик и да га уразумим. Требало је да будем природан чак и при оваквој претпоставци како бих јаче истакнуо своју помиреност са судбином у првој претпоставци”

Сукоб са исповједником га је очистио од зла и ослободио наде. Схвата да је сретан. Једино жели да га на дан његовог погубљења људи прате с повицима мржње. Тада би се осјетио мање усамљен. Отишао би спокојно са овог свијета јер би знао, схватао би да ту никада није ни припадао. Био је и остао СТРАНАЦ!!!

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s