Филозофија, живот…
За себе тврдим да сам апсолутни антидруштвењак. Највише волим да се декларишем као техничар, мада се слажем и са описом природњак.
Друштвени предмети (историја, социологија) у школи ми некако нису ишли, па је можда и логичан отпор према њима. Најбоље „пливам“ у математици, мада ме структура рачунара и њихов принцип рада (шта се то дешава унутар оне црне или беле кутије) некако од самог сусрета са рачунарима заиста највише интересује.
Па, ипак, откако сам почела да пишем (дневник, песме – отприлике негде у шестом разреду) негујем и ту страну моје личности (иако себе уопште не доживљавам као уметника!). Вероватно само то писање доводи до размишљања о разним стварима, па тако и не чуде записи у дневнику са темом „ко сам ја“ И врло често осетим да свет око себе посматрам другачије од људи који ме окружују.
Пре неколико година неко ми је препоручио да прочитам књигу „Софијин свет“. Купила сам је. И стајала је на полици све до сад. А онда након пар страница питање „ко си ти?“ и дилема четрнаестогодишње Софије са којом путујемо кроз историју филозофије „Ко си ти?
То никако није знала. Она је, наравно, Софија Амундсен, али ко је она? То још увек није сасвим утврдила.
А шта би било да се зове некако другачије? На пример Ана Кнутсен? Да ли би онда била неко други?
…
Зар није било чудно што не зна ко је?“
Роман нас води кроз историју филозофије, истичући да приликом проучавања филозофа „Нас више занима како су размишљали него шта су мислили.“ Због тога је и дата једна, условно речено, дефиниција филозофије по којој „Филозофија, у ствари, није нешто што човек може да научи, већ можда може да се научи да мисли филозофски.“ Чак сам почела и сама о себи да мислим да сам филозоф. Али, већ код средњег века сам одустала од те замисли 😉
Врло лако пратимо развој људског размишљања од првих „филозофа природе“, преко Демокрита, Сократа, Платона, Аристотела, све до Канта, Хегела, Маркса, Дарвина, Фројда… Посебно место дато је Исусу Христу!
„Твоме наставнику хришћанске веронауке препуштам да продуби ко је био Исус и шта је био садржај његовог учења. Он има повелики задатак. Надам се да ће успети да вам покаже колико је Исус био јединствена личност. Он на генијалан начин користи тадашњи језик, а истовремено даје старим крилатицама невероватно нов и проширен садржај. Није ни чудо што је завршио на крсту. Његова радикална порука о спасењу се косила са тако много интереса и позиција власти да су просто морали да га уклоне с пута.
Када смо говорили о Сократу, видели смо колико опасно може бити захтевати безусловну љубав према ближњима и подједнако безусловни опрост. Чак и данас видимо како моћне државе почињу да пуцају по шавовима када се пред њих поставе једноставни захтеви за мир, љубав, храну за сиромашне и опрост непријатељима државе.
Ти се сећаш како је Платон био огорчен што је најправеднији грађанин Атине морао платити животом. По хришћанству је Исус једини праведник који је живео. А ипак је осуђен на смрт.“
Роман „Софијин свет“ тера нас на размишљање, на дубоко промишљање о разним питањима…
„живот и јесте и тужан и свечан. Ми стижемо у један чудесан свет, у њему се срећемо, поздрављамо и делимо га једно време. А онда се одвојимо и нестанемо подједнако брзо и несхватљиво као што смо и дошли.“
„Бог је Бог и ако све буде пусто; Бог је Бог и ако сви људи умру“
Али, роман се завршава једном егзистенцијалном дилемом, коју читалац, ипак, мора сам да разреши!
„онај ко добије срећку живота, мора да узме и срећку смрти. Јер смрт је усуд живота.
– Зар ипак није боље живети и кратак живот него никада не живети правим животом“
Рубрику #čitajsamnom померам за пар дана раније, како бих се одјавила пре одласка на одмор. Правим паузу у писању текстова током одмора, а и остале видове интернет комуникације ћу смањити. Тако да, драги моји читаоци, поздрављам вас до следећег текста, за неких месец дана 🙂 Искористите одмор да проведете што више времена са драгим људима и да ЖИВИТЕ!