Недеља Томина (са закашњењем)

Коначно смо, породично, отишли на „екскурзију“, искористивши на најбољи начин слободне дане. Прилика да дружимо се, да одемо негде, видимо нешто и научимо нешто ново. Иако смо у последњи тренутак донели одлуку – све је прошло супер!

Између осталог, посетили смо и манастир Лелић. Ја сам се подсетила канонизације светог владике Николаја у храму светог Саве, давне 2004. године. А данас га молитвено прослављамо. Он је светитељ коме сам се увек враћала када сам тонула на дно и захвална сам Господу што у том тренуцима „потурао“ ми је књиге владике Николаја, које су ме заиста враћале на прави пут!

Пропустила сам, због наше породичне „екскурзије“, своје виђење јеванђелске приче о „неверном Томи“:
А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!
И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа.
А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас.
И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!
Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.
А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус.
А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати.
И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам!
Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.
И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!
Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше.
А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим која нису записана у књизи овој.
А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово.
Некако нам поука ове приче измиче у свакодневном животу, иако много ствари радимо подразумевајући веру у друге људе. Ја размишљам већ дуже време колико је вера важна. И јутрос добијем дирљиву причу о вери једне мајке, са којом ћу и завршити мој вечерашњи текст:
Хајде да данас разговарамо о вери. Рећи ћу вам један случај. То се догодило у једном од већих градова Тесалије. Нећу да именујем овај град, јер је то било сасвим недавно, прошле године.
На Велику суботу око осам сати увече, 42-годишњи мушкарац који живи са мајком удовицом пожалио се да се лоше осећа. Било му је тешко да дише.
Мајка је позвала Хитну помоћ, лекари су покушали да му помогну, али безуспешно: дошло је до застоја дисања и око 22 сата њен син је преминуо.
Доктор је рекао: – Жао ми је, али морам да признам смрт. Можете обавестити своје рођаке.
Мајка је на ово одговорила: Сада се сви спремају за Ускрс. Не желим да им кварим празник и обавестићу их о његовој смрти после службе у храму.
Излазећи из стана, доктор је несрећној мајци пожелео: „Угодно Васкрсење! Рекао је то пре из учтивости, јер је схватио да ће овај дан бити веома тужан за њу …
Жена је седела око сат времена код беживотног тела свог сина, а затим се попела до иконе Мајке Божије и окренула се к Њој са овим речима: – Пресвета Богородица! Ти си гледала на Страдање Твог Божанског Сина, а сада ја гледам у свог мртвог сина. Моли се да ме Господ укрепи и да ми снаге да одем у храм и тамо дочекам Његово Васкрсење.
Жена се после тога мало разведрила, разведрила јој се душа. Тело преминулог сина покрила је чаршавом, закључала врата и отишла на Васкршњу службу у цркву. Неколико сати касније, када је дошло време за Причешће у цркви, жена је изненада угледала међу причасницима који су стајали код Чаше једног човека који је веома личио на њеног сина. Није могла да верује својим очима. Осетивши поглед, човек се окренуо, и да… то је био њен син! Пришао јој је и ухватио је за руку.
„Мајко“, рекао јој је, „када сам умро и моја душа се одвојила од тела, видео сам Мајку Божију. Рекла ми је да је молитвама моје мајке Господ продужио године мог живота и да ме враћа на земљу. Када сам отворио очи, осетио сам се потпуно здраво и отишао у храм.
Након што је претрпела шок, жена је изгубила свест и срушила се на под.
Питате: како је то могуће?
Поставићу вам противпитање: која би мајка на свом месту, тек што је изгубила сина, покрила његово тело чаршавом и отишла на службу у храм? Ово чудо се догодило због велике вере жене.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.